U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branimir Ilić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija – Poreska uprava, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3021/20 od 26.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 02.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3021/20 od 26.11.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3112/2018 od 22.06.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 29.06.2011. godine do 30.09.2018. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da u ime i za račun tužilje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi na iznose dosuđene stavom drugim izreke presude. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 292.816,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3021/20 od 26.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je pored dosuđenog iznosa od 292.816,00 dinara dosuđen još iznos od 73.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, te je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 366.316,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.680,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na žalbu. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i rešenjem tužene od 10.03.2010. godine bila je raspoređena na radno mesto ... kancelarijske kontrole u zvanje ... sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate od 3,36. Zaključkom tužene od 02.12.2011. godine pokrenut je disciplinski postupak protiv tužilje zbog osnovane sumnje da je izvršila težu povredu radne dužnosti iz radnih odnosa u produženom trajanju „neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga pretpostavljenog“, odnosno neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih i drugih obaveza. Rešenjem tužene od 02.09.2011. godine utvrđeno je da je tužilja privremeno udaljena sa rada počev od 29.06.2011. godine do okončanja krivičnog postupka, a rešenjem tužene od 26.03.2012. godine oglašena je krivom zbog toga što je izvršila težu povredu dužnosti iz radnih odnosa u produženom trajanju i izrečena joj je disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Na to rešenje tužilja je izjavila žalbu koja je odbijena rešenjem žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 11.06.2012. godine.

Pravnosnažnom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 6304/11 od 18.11.2016. godine tužilja je oslobođena krivične odgovornosti.

Rešenjem tužene od 27.04.2018. godine, a nakon odluka Upravnog suda U 9668/12 i U 18277/15 kojima su uvažene tužbe tužilje i poništavana rešenja žalbene komisije, obustavljen je disciplinski postupak protiv tužilje, zbog nastupanja zastarelosti. Tužilja je tuženoj podnela zahtev za vraćanje na rad 31.05.2018. godine, a rešenjem tužene od 06.06.2018. godine odbačen je zahtev tužene za vraćanje na rad, naknadu zarade, pripadajućih poreza i doprinosa kao nedopušten.

Tužilja se, prema uverenju Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi na evidenciji službe kao nezaposleno lice počev od 19.07.2012. godine i ne ostvaruje pravo na novčanu naknadu. Iz obračuna zarade za period od 29.06.2011. godine do 31.03.2019. godine, utvrđena je visina zarade tužilje u pojedinačnim mesečnim iznosima koje bi ostvarila da je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kao .... Tužilja se prijavila Nacionalnoj službi za zapošljavanje nakon dobijanja rešenja o otkazu i javljala se dve godine do 09.10.2018. godine, pa kako je tuženi odbijao da je vrati na rad, tužilja je otvorila kancelariju za pružanje konsultacija iz oblasti poreskog prava, u kojoj ostvaruje zaradu prema rešenju nadležne poreske uprave Zemun.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje primenom člana 191. stav 1, 2. i 3. Zakona o radu, nalazeći da je odlukom tužene disciplinski postupak protiv tužilje obustavljen usled zastarelosti, da je tužilja zbog učinjenih radnji zbog kojih je vođen disciplinski postupak protiv nje, kao i krivični postupak, pravnosnažno oslobođena krivične odgovornosti, te da je otpao pravni osnov da tužilji prestane radni odnos kod tuženog. Iz tih razloga smatraju da je osnovan i njen zahtev za vraćanje na rad, kao i zahtev za naknadu štete. Kako je tužilja nezakonito sprečena da radi i ostvari zaradu u periodu od 29.06.2011. godine do 17.05.2018. godine shodno članu 191. Zakona o radu ima pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja, koje joj kao zaposlenoj pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, čiju je visinu prvostepeni sud utvrdio iz obračunskih listi tuženog.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje, bez obzira što je disciplinski postupak protiv nje obustavljen zbog zastarelosti. Naime, tužilja je blagovremeno podnela tužbu za vraćanje na rad, jer je disciplinski postupak obustavljen 27.04.2018. godine, a tužba je podneta 08.06.2018. godine shodno članu 195. stav 2. Zakona o radu, dakle u roku od 60 dana. Takođe, tuženi nije dokazao da je tužilja učinila povredu radne obaveze, jer je pravnosnažnom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 6304/11 od 18.11.2016. godine oslobođena krivične odgovornosti.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je presudama Upravnog suda navedeno da osporena rešenja žalbene komisije nisu sadržala razloge koji su bili odlučni za ocenu dokaza i nisu cenjeni navodi žalbe tužilje čija ocena je od uticaja na zakonitost donetih rešenja, te da je nejasno iz kojih razloga je tužilja oglašena odgovornom, jer ni prvostepeni, ni drugostepeni organ nisu cenili navode da rešenje o povraćaju PDV donose nadređeni tužilje.

Odredbom člana 191. st. 1, 2. i 3. Zakona o radu propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva. Pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a naknada štete se umanjuje za iznos prihoda koji je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, disciplinski postupak protiv tužilje je obustavljen zbog zastarelosti, krivični postupak je pravnosnažno okončan i tužilja je oslobođena krivične odgovornosti, pa su pravilno nižestepeni sudovi našli da tuženi nije dokazao da je tužilja učinila povredu radne obaveze, te je otpao pravni osnov da tužilji prestane radni odnos kod tuženog.

Kako je tužilji radni odnos prestao bez pravnog osnova, pravilan je i zahtev tužilje za vraćanje na rad i naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od 29.06.2011. godine do 17.05.2018. godine, uz pravilno utvrđenu visinu zarade koju bi tužilja ostvarila da je u utuženom periodu obavljala rad kod tužene. Iz navedenih razloga je tužbeni zahtev tužilje osnovan.

Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačiju odluku Vrhovnog suda Srbije, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav. Pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Na osnovu iznetog, te kako se navodima revizije ne utiče na pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci, nalazeći da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić