Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je postavljena za zamenika Republičkog javnog pravobranioca u Odeljenju u ... rešenjem Vlade Republike Srbije 24 broj 119-7363/2013 od 13.11.2003. godine, koju dužnost je počela da obavlja 01.12.2003. godine. Nakon što je rešenjem Vlade 24 broj 119-2704/2015 od 12.03.2015. godine razrešena dužnosti zamenika Republičkog javnog pravobranioca u Odeljenju Republičkog javnog pravobranilaštva sa sedištem u ... postavljena je za vršioca dužnosti zamenika Državnog pravobranioca u Odeljenju Državnog pravobranilaštva sa sedištem u ... na šest meseci, a zatim joj je rešenjem 24 broj 119-9638/2015 od 10.09.2015. godine status vršioca dužnosti produžen za još tri meseca. Rešenjem Vlade 24 broj 119-12845/2015 od 28.11.2015. godine tužilja je razrešena dužnosti vršioca dužnosti zamenika Državnog pravobranioca u Odeljenju Državnog pravobranilaštva sa sedištem u ... . Postavljenje tužilje za vršioca dužnosti zamenika Državnog pravobranioca izvršeno je zato što postupak postavljanja Državnog pravobranioca i zamenika Državnog pravobranioca, saglasno odredbama Zakona o pravobranilaštvu koji je stupio na snagu 31.05.2014. godine, nije blagovremeno sproveden. Nakon okončanja postupka reizbora, a pošto nije postavljena na položaj zamenika Državnog pravobranioca, tužilja je podnela pisani zahtev Državnom pravobraniocu, kojim se opredelila da ne želi otpremninu u visini od tri zarade, već da bude raspoređena na niže izvršilačko radno mesto – pravobranilačkog pomoćnika – samostalnog savetnika u Odeljenju u ... (koje izvršilačko radno mesto je bilo sistematizovano i upražnjeno). Rešenjem Državnog pravobranioca JP.985/15 od 19.11.2015. godine tužilja je počev od 29.11.2015. godine raspoređena na radno mesto pravobranilački pomoćnik – samostalni savetnik u Odeljenju u ... . Rešenjem o raspoređivanju DP 145/16 od 22.02.2016. godine tužilja je raspoređena na radno mesto pravobranilačkog pomoćnika – samostalnog savetnika u Odeljenju Državnog pravobranilaštva u ... i u 2016. godini. Na navedenom radnom mestu tužilja je radila počev od 29.11.2015. godine pa nadalje, sve do 21.12.2016. godine. Rešenjem Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 112-01-01121/2016 od 06.12.2016. godine ukinuto je konačno rešenje Državnog pravobranioca JP.985/15 od 19.11.2015. godine kojim je počev od 25.11.2015. godine tužilja raspoređena na radno mesto pravobranilački pomoćnik – samostalni savetnik u Državnom pravobranilaštvu, Odeljenja u ... . Protiv rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 112-01-01121/2016-01 od 06.12.2016. godine tužilja je blagovremeno podnela Upravnom sudu tužbu 16.01.2017. godine, nakon čega je Upravni sud presudom U 719/17 od 08.06.2020. godine uvažio tužbu tužilje i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 112-01-01121/2016-01 od 06.12.2016. godine. Tužilja se obratila Nacionalnoj službi za zapošljavanje zahtevom od 30.12.2016. godine tražeći da joj se prizna pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti zbog prestanka radnog odnosa odnosno prestanka obaveznog osiguranja, ali je navedeni zahtev tužilje odbijen rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala ... broj Up I 1700-10411-1130-1/2016 od 10.03.2017. godine, imajući u vidu da tužilji radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nije prestao ni po jednom od osnova iz člana 67. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Zakonom o javnom pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“ br. 43/91) i to članom 3. stav 2. bilo je propisano da republički javni pravobranilac ima zamenike koje postavlja Vlada i koje poslove zamenika vrše kao stalnu dužnost. Navedeni zakon bio je u primeni kada je tužilja postavljena na dužnost zamenika Republičkog javnog pravobranioca. Prema članu 56. stav 2. Zakona o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), postavljanjem zamenika državnih pravobranilaca u skladu sa ovim zakonom, prestaje položaj zamenika republičkog javnog pravobranioca.

Odredbom člana 191. stav 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 95/18) propisano je da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u visini od najviše 18 zarada, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu, godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih normi materijalnog prava na koje su se u obrazloženju presuda pozvali, pravilno su nižestepeni sudovi našli da je tužbeni zahtev tužilje osnovan u delu kojim je tražila da se utvrdi da joj je radni odnos u Državnom pravobranilaštvu, Odeljenje u ... zasnovan 01.12.2003. godine prestao dana 21.12.2016. godine bez pravnog osnova, kao i da je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je umesto vraćanja na rad tražila naknadu štete u visini od 18 zarada delimično osnovan.

Radnopravni status tužilje bio regulisan u skladu sa važećim propisima u vreme kada je ona postavljena na dužnost zamenika Republičkog javnog pravobranioca u Odeljenju u ... rešenjem Vlade Republike Srbije 24 broj 119-7363/2013 od 13.11.2003. godine, koju dužnost je počela da obavlja 01.12.2003. godine. Nakon što je razrešena te dužnosti rešenjem Vlade Republike Srbije od 28.11.2015. godine, tužilja je u kontinuitetu nastavila da radi u Odeljenju Državnog pravobranilaštva u ... na radnom mestu pravobranilačkog pomoćnika na koje je raspoređena rešenjem Državnog pravobranioca, a rešenje o prestanku njenog radnog odnosa nikada nije doneto. Pri tome je Upravni sud presudom U 719/17 od 08.06.2020. godine uvažio tužbu tužilje i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 112-01-01121/2016- 01 od 06.12.2016. godine, kojim je ukinuto rešenje kojim je tužilja raspoređena na radno mesto pravobranilačkog pomoćnika – samostalnog savetnika u Državnom pravobranilaštvu u Odeljenju u ..., na koji način je to rešenje o raspoređivanju tužilje ostalo na snazi. Prema tome, tužilja je kod tuženog u vreme kada je tuženi odjavio sa osiguranja dana 21.12.2016. godine, bila u radnom odnosu, odnosno on joj do tog dana nije prestao na zakonit način. Stoga je osnovan njen tužbeni zahtev za utvrđenje da joj je radni odnos u Državnom pravobranilaštvu, Odeljenje u ... zasnovan 01.12.2003. godine prestao dana 21.12.2016. godine bez pravnog osnova.

Kako je tužilji nezakonito prestao radni odnos, a da ona ne zahteva da se vrati na rad, saglasno članu 191. stav 5. Zakona o radu ima pravo na naknadu štete koja je odmerena srazmerno vremenu provedenom u radnom odnosu kod tužene, godinama života tužilje i broju izdržavanih članova porodice.

S obzirom na sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužene odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić