Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20), i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti a navodima revizija tužilje ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ... sa punim radnim vremenom. U spornom periodu od 01.05.2018. godnie do 30.04.2021. godine imala je utvrđen koeficijent za obračun plate od 7,40 do aprila 2019. godine a nakon toga 6,45. U obračunskim listama za isplatu zarade u spornom periodu, tuženi nije posebno iskazivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi je tužilji obračunavao platu tako što je koeficijent radnog mesta množio osnovicom za dati mesec te kako je tako obračunata osnovna plata, u svakom mesecu spornog perioda bila niža od minimalne zarade, plata je korigovana do visine minimalne zarade. Visina predmetnih naknada utvrđena je na osnovu najpoboljnijeg kriterijuma iz trenutno važećih pojedinačnih kolektivnih ugovora u Republici Srbiji kojom je definisano da zaposlenom pripada nakanda za ishranu u toku rada u visini od 250,00 dinara, bruto na dnevnom nivou (175,25 dinara neto) i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da isplati predmetne naknade sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da iz činjenice da je tužilji, u spornom periodu, plata isplaćivana u visini minimalne zarade, proizlazi da pravo na naknadu predmetnih trošokva koji joj pripadaju po zakonu o platama o državnim organima i javnim službama, nije realizovano, te da tužilja po tom osnovu, u nedostatku konkretne regulative može da potražuje naknadu u neto iznosima prema parametrima iz uporedno važećih kolektvnih ugovora u Republici Srbiji, u spornom periodu, koji su važili u javnim preduzećima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01...113/17), kojom je propisano da naknada na ime regresa i ishrane u toku rada je uračunata u koeficijent radnog mesta, pa kako je tužilja zaposlena u javnoj službi, sledi da su odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu (član 118.), što znači da tužilja predmetne naknade ostvaruje kroz obračun i isplatu plate usled čega nema osnova (upućujućih normi) da se primenjuju najpovoljniji kriterijumi odnosno parametri iz trenutno važećih kolektivnih ugovora u Republici Srbiji.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačka 4. i 5, člana 118. stav 1. tačka 1 – 4., člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana zakona mora biti izražena u novcu (stav 2.).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/2001, propisuje način usređivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenata (utvrđenih aktom Vlade), dodataka na platu propisanih tim zakonom, minuli rad, prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišeg odmora.

Pravilnik o sadržaju obračuna zarade odnosno naknade zarade („Službeni glasnik RS“ br. 90/14 i 44/18), propisuje da obračun zarade odnosno naknade zarade pored ostalog sadrži podatke potrebne za obračun zarade, odnosno naknade zarade, kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje i poreze u skladu sa zakonom. Pored ostalog, Pravilnik sadrži iznos naknade troškova koji imaju karakter zarade (topli obrok, regres i slično) u odredbi člana 3. stav 1. tačka 8. Na osnovu člana 31. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 38/2019, 55/2020), a prema odredbi člana 48. tog opšteg akta zaposleni može da ostvari pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora od 2020. godine, ako se za takvu vrstu naknade steknu uslovi o budžetu Republike Srbije, tako što visinu tih naknada utvrđuje Vlada.

Dakle, regulativa obračuna i isplate plata u javnim službama u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarada prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno održava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom posebnih zakona i opštih akata, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade, ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog statusa prema kome zaposleni, koji u skladu sa Zakonom o radu, ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 108. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom, jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plate (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima, odnosno Opšteg kolektivnog ugovora. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Zbog toga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković