Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz stava 1. navedenog člana, učinjenoj u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po ugovoru o radu na neodređeno vreme od 08.04.2010. godine, sa aneksom od 24.07.2013. godine, obavljala poslove radnika na ... . U periodu od 31.08.2013. godine do 07.09.2013. godine tužilja je bila privremeno sprečena za rad, o čemu je potvrdu predala 06.09.2013. godine referentskoj službi tuženog. O prestanku privremene sprečenosti za rad tužilja nije obavestila svog neposrednog rukovodioca, koja zato nije imala saznanje o tome, a na posao nije dolazila od 09.09.2013. godine do 13.09.2013. godine smatrajući da se svi zaposleni sa njene proizvodne linije nalaze na kolektivnom godišnjem odmoru u trajanju od pet radnih dana, u skladu sa pismenim i usmenim obaveštenjem datim pre njenog odlaska na bolovanje. U tom periodu tužilja se povredila 12.09.2013. godine, o čemu je obavestila svog neposrednog rukovodioca i tada saznala da se po njenoj evidenciji i dalje nalazi na bolovanju, a ne na godišnjem odmoru. Tužilja nije dobila rešenje o korišćenju godišnjeg odmora u označenom periodu, koji tada nisu koristili svi zaposleni iz njene grupe već samo oni koji su pre toga radili. Plan korišćenja godišnjeg odmora istaknut je na oglasnoj tabli samo kao preliminarna najava, nakon koje menadžment daje potvrdu i sačinjavaju se spiskovi zaposlenih koji će koristiti godišnji odmor. Godišnji odmor koristi se na osnovu pismenog zahteva zaposlenog, koji su zaposleni iz tužiljine grupe podnosili i za korišćenje godišnjeg odmora od 09.09. do 13.09.2013. godine. Tužilji je dostavljeno upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze - neopravdanog odsustva sa rada i korišćenja godišnjeg odmora suprotno pravilima predviđenim zakonom i kolektivnim ugovorom tuženog. O navodima iz upozorenja tužilja se pismeno izjasnila. Ugovor o radu koji je tužilja imala zaključen sa tuženim otkazan je rešenjem od 07.11.2013. godine, donetim na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i odredaba kolektivnog ugovora tuženog, odnosno aneksa ugovora o radu kojima su neopravdano odsustvo sa rada i korišćenje godišnjeg odmora u suprotnosti sa odredbama kolektivnog ugovora predviđene kao povrede radne obaveze. Tužilja nije bila na spisku zaposlenih koji će koristiti godišnji odmor zato što je odsustvovala sa rada zbog bolovanja, a nije podnosila zahtev za korišćenje godišnjeg odmora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, u tekstu važećem u vreme otkaza ugovora o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Označenom odredbom nije izvršeno stepenovanje krivice zaposlenog koji učini povredu radne obaveze, pa je dovoljno da ona bude učinjena i običnom nepažnjom.

Kolektivnim ugovorom tuženog predviđeno je da se dužina trajanja i vreme korišćenja godišnjeg odmora određuje rešenjem koje donosi direktor, odnosno ovlašćeno lice uz prethodnu konsultaciju sa zaposlenim, u skladu sa zakonom (član 35. stav 1). Tim opštim aktom predviđeno je da se pod povredom radne obaveze podrazumeva korišćenje godišnjeg odmora, plaćenog ili neplaćenog odsustva u suprotnosti sa odredbama tog akta, kao i neopravdano odsustvovanje sa rada (član 82. tačke 14. i 21). Isto je predviđeno i članom 12. aneksa ugovora o radu koji je tužilja 24.07.2013. godine zaključila sa tuženim.

Sledstveno izloženom, tužilja je izostala sa posla u periodu od 09.09. do 13.09.2013. godine, smatrajući da se nalazi na godišnjem odmoru iako rešenje o korišćenju godišnjeg odmora nije dobila, oslanjajući se na preliminarnu najavu da će zaposleni iz njene grupe koristiti godišnji odmor i bez provere te činjenice sa svojim neposrednim rukovodiocem, što je uobičajeno ponašanje u odnosu zaposlenih i njihovih rukovodilaca.

Zbog toga, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze predviđenu kolektivnim ugovorom tuženog i aneksom ugovora o radu koji je sa njim zaključila, tako da je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito i doneto uz poštovanje zakonske procedure.

Iz tih razloga, nisu osnovani navodi revizije da kod tužilje nije postojala svest da čini povredu radne obaveze, a ostalim navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje u suprotnosti sa članom 407. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić