Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja zaposlena kod tuženog, podnela je 28.04.2011. godine tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu radi utvrđenja ništavosti Aneksa ugovora o radu od 13.06.2006. godine. Presudom toga suda P1 798/11 utvrđeno je da je ništav Aneks u delu kojim je izmenjena tačka 4. Ugovora o radu. Presuda je postala pravnosnažna 22.04.2013. godine. Tužilja je 03.09.2013. godine podnela tužbu (P1 1586/13) radi isplate naknade štete u visini izgubljene zarade za period od juna 2006. do 03.09.2013. godine, u iznosu od 250.000,00 dinara sa zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Osnovni sud u Novom Sadu je presudom zbog propuštanja P1 1586/13 od 13.11.2013. godine usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj isplati 250.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Presuda je postala pravnosnažna 03.01.2014. godine. Izvršavajući presudu, tuženi je 20.02.2014. godine tužilji isplatio 250.000,00 dinara sa zahtevanom zateznom kamatom. Veštačenjem je utvrđeno da iznos od 136.923,11 dinara predstavlja zateznu kamatu na iznos od 250.000,00 dinara za period od 13.06.2006. godine do momenta podnošenja tužbe (03.09.2013. godine), u postupku P1 1586/13. Zatezna kamata na iznos glavnice za period od 13.06.2006. do 15.03.2016. godine iznosi 235.854,58 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi u obavezi da tužilji plati iznos od 136.923,11 dinara, na ime zatezne kamate na iznos glavnice za period od 13.06.2006. do 03.09.2013. godine, sa obrazloženjem da potraživanje tužilje po ovom osnovu nije ranije pravnosnažno presuđeno.

Stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) dužnik koji zadocnji sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da je zakonska zatezna kamata sankcija za neblagovremeno ispunjenje obaveze koja je zakonom propisana, imajući u vidu prirodu novca kao dugovane stvari. Pravna priroda zatezne kamate podrazumeva postojanje novčane obaveze koja se ispunjava u predaji sume novca. Obaveza plaćanja zatezne kamate ne postoji ako ne postoji obaveza plaćanja određene sume novca kao glavnog duga. U konkretnom slučaju tužilja je 03.09.2013. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženog radi isplate osnovne zarade za period od juna 2006. godine do dana podnošenja tužbe (na ime razlike između isplaćene zarade po poništenom aneksu i zarade koja bi joj bila isplaćena da aneks nije bio zaključen) u iznosu od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Presudom prvostepenog suda zbog propuštanja (P1 1586/13), tuženi je obavezan da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od juna 2006. godine do podnošenja tužbe isplati 250.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Presuda je postala pravnosnažna 03.01.2014. godine, a 20.02.2014. godine tuženi je postupio po ovoj presudi i isplatio tužilji dosuđeni iznos. Isplatom dugovanog iznosa na ime glavnice (razlike u zaradi) sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, onako kako ju je u petitumu zahteva tužilja postavila, tuženi je ispunio svoju obavezu i tužilja je prekludirana da traži u ovoj parnici isplatu kamate za period od juna meseca 2006. godine pa do momenta podnošenja tužbe 03.09.2013. godine. Radi se o presuđenoj stvari, budući da je sud presudom P1 1586/13 već odlučio o zahtevu tužilje za isplatu razlike u zaradi i pripadajuće kamate onako kako je tužilja opredelila tužbenim zahtevom.

Nakon donete pravnosnažne presude na osnovu propuštanja, kojom je obavezan tuženi da tužilji isplati razliku zarade za sporni period, ne postoji mogućnost da tužilja novom tužbom potražuje razliku između dosuđenog iznosa u prethodnom postupku i iznosa koji joj po osnovu obračuna pripada, po istom osnovu i za isti period, novom tužbom, jer se radi o presuđenoj stvari budući da se radi o identitetu zahteva, stranaka i činjeničnog stanja, bez obzira što se tužbom u ovom postupku potražuje veći iznos od iznosa koji je dosuđen pravnosnažnom presudom na osnovu propuštanja.

Imajući u vidu da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, te da je odlučeno o zahtevu tužilje, o kome je ranije pravnosnažno presuđeno, što predstavlja bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo donete odluke i odbacio tužbu tužilje u odnosu na tuženog.

Na osnovu člana 415. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Odluku o troškovima revizijskog postupka Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2, 154. i 163. ZPP, tako što je tuženom dosudio troškove za sastav revizije 12.000,00 dinara. Troškovi su odmereni u skladu sa uspehom u sporu i važećom Advokatskom tarifom.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić