U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koji revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju ukazuje revident, pred drugostepenim sudom, jer je prvostepeni sud dozvolio preinačenje tužbe na način kao u podnesku tužioca od 31.03.2016. godine, koje žalbene razloge u tom pravcu je razmatrao i drugostepeni sud i zaključio da nema bitne povrede postupka od strane prvostepenog suda. Navodi revizije da prvostepeni sud nakon ukidanja prvostepene presude nije izveo sve parnične radnje i raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u ukidnom rešenju tiču se takođe postupanja prvostepenog suda. Dakle, nema bitne povrede odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda, koja bi mogla biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1 tačka 3. Zakona o parničnom postupku. Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, iz razloga što se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u revizijskom postupku može ceniti samo u procesnoj situaciji koju propisuju odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 403. stav 2. istog zakona, što ovde nije slučaj. Takođe, revizija se ne može izjaviti ni zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 ZPP-a, pa Vrhovni kasacioni sud ove revizijske navode nije posebno cenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.08.2013. godine na neodređeno vreme na radnom mestu ... . Tužilac nije dolazio na posao počev od 16.10.2014. godine zaključno do 24.10.2014. godine, a dana 21.10.2014. godine tuženom je dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad izdatu dana 16.10.2014. godine. Dalje je utvrđeno da se dana 16.10.2014. godine tužilac rano ujutru javio svom neposrednom pretpostavljenom da se ne oseća dobro i da će otići kod lekara, a od svog pretpostavljenog BB dobio je nalog da ostane kod kuće i miruje. Dalje iz iskaza tužioca utvrđeno je da nije bio u stanju da dostavi odmah potvrdu o privremenoj sprečenosti poslodavcu, već je to učinio čim mu se zdravstveno stanje poboljšalo. Utvrđeno je da je tužilac u spornom periodu živeo sam. Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu rešenjem broj .. od 12.11.2014. godine zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, odnosno zbog nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. Zakona o radu. Prethodno je tuženi uručio tužiocu upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu koje je uručeno tužiocu dana 28.10.2014. godine na koje tužilac nije odgovorio.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u roku od 3 dana, odnosno činjenice da je ova potvrda dostavljena 21.10.2014. godine, ne predstavlja povredu radne discipline zbog koje je poslodavac mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu. Nižestepeni sudovi smatraju dovoljnim to što se tužilac dana 16.10.2014. godine javio neposredno pretpostavljenom da mu se zdravstveno stanje pogoršalo, te da nije u stanju da dođe na posao, i zaključuju da je kod tužioca postojala svest i ubeđenje da je na navedeni način obavestio poslodavca da nije zdravstveno sposoban da dođe na posao. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i posledično navedenom usvojili i zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad, kao i isplatu izgubljene zarade za period počev 11.12.2014. do 31.03.2016. godine, na čiju visinu tuženi nije imao primedbi.

Revizija tuženog nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo na osnovu kog su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 103. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005...75/2014) predviđena je obaveza zaposlenog da najkasnije u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa zdravstvenog osiguranja, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad, a u slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavca dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojim živi u porodičnom domaćinstvu. Ako zaposleni živit sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. Ako poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada u smislu stava 1. ovog člana može da podnese zahtev nadležnom zdravstvenom organu radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog u skladu sa zakonom.

Poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu prema pravilima iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu ukoliko ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona, pozivom na koju zakonsku odredbu je tuženi i otkazao ugovor o radu tužiocu.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi protumačili smisao i cilj zakonske odredbe koja propisuje obavezu zaposlenog da u roku od 3 dana po nastupanju privremene sprečenosti za rad o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara. Pravilno su sudovi zaključili da se u konkretnim okolnostima u radnjama tužioca nisu stekla obeležja povrede radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu. Ovo stoga, što je tuženi po pogoršanju zdravstvenog stanja telefonskim putem obavestio svog neposredno pretpostavljenog da nije u stanju da dođe na posao i obavlja radne zadatke, i obavestio da će se istog dana javiti dežurnom lekaru, iz čega proizlazi da je tužilac imao svest i uverenje, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, da je na navedeni način postupio u skladu sa svojom zakonskom obavezom i obavestio poslodavca o nastupanju privremene sprečenosti za rad. Tužilac je potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad dostavio dana 21.10.2014. godine, što je postupanje u skladu sa citiranom zakonskom odredbom, imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilac u tom periodu živeo sam, te da je potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad dostavio u roku od 3 dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. U toj situaciji pravno je valjan zaključak nižestepenih sudova da se tužilac nije ponašao niti nesavesno niti nemarno, te da su ga objektivni razlozi njegovog zdravstvenog stanja i činjenice da živi sam, onemogućili da potvrdu dostavi u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad, te da je potvrdu dostavio u skladu sa njegovim tadašnjim stanjem, odnosno po prestanku razloga koji su se ticali njegovog zdravstvenog stanja zbog kojih ranije nije mogao da dostavi potvrdu.

U skladu sa navedenim, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili citirane zakonske odredbe i stali na stanovište da otkaz ugovora o radu nije donet u skladu sa odredbom člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu, zbog čega je pravilna odluka kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu.

Nisu osnovani revizijski navodi da se samo u situaciji kada se radi o težoj bolesti, a pritom zaposleni živi sam, može primeniti rok za dostavu potvrde tri dana po prestanak razloga zbog kojih zaposleni nije mogao da dostavi potvrdu ranije. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, mogućnost dostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad zavisi od konkretne situacije i zdravstvenog stanja zaposlenog koje se prema subjektivnom doživljaju može razlikovati od ustanovljene medicinske dijagnoze i kvalifikacije, te se ima ceniti od slučaja do slučaja. Kako je prvostepeni sud iz svih izvedenih dokaza utvrdio da su postojale okolnosti koji su onemogućili tužioca da potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad dostavi u roku od tri dana od nastupanja bolesti, to su revizijski navodi izneti u tom pravcu neosnovani. Takođe, bez uticaja su na pravilnost pobijane odluke revizijski navodi da tužilac nije postupio po proceduri prijavljivanja privremene sprečenosti za rad, iz razloga što se tužilac obratio svom neposrednom pretpostavljenom, čime se smatra da je upoznao i tuženog o navedenoj činjenici, bez upuštanja u razloge da li je ili nije neposredno pretpostavljeni tu informaciju preneo nadležnoj službi.

Prema iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić