Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, obzirom da je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku koje su od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim 29.08.2010. godine zaključio ugovor za obavljanje poslova čuvara. Odlukom direktora tuženog od 18.01.2013. godine naloženo je dvojici radnika da iz magacina tuženog prenesu određenu robu u preduzeće DOO K., najkasnije do 21.01.2013. godine. Dana 31.01.2013. godine radnici tuženog su doneli odluku o stupanju u štrajk od 07.02.2013. godine, a učesnici štrajka, među kojima je bio i tužilac, su 20.01.2013. godine dostavili dopis direktoru tuženog u kome su naveli da nisu dužni da izvršavaju naloge poslodavca dok su u štrajku. Tužilac je dana 20.02.2013. godine sa grupom radnika sprečio preuzimanje robe iz magacina i potom je rešenjem od 05.04.2013. godine tužiocu otkazan ugovor o radu, jer je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu kao i da je ponašanje tužioca takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilac 20.02.2013. godine sa grupom radnika sprečio istovar robe iz magacina i da je ovu radnju ponovio 20.03.2013. godine, te da je tuženi doneo dva upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i to 13.02.2013. godine i 21.03.2013. godine. Ova upozorenja su dostavljena na mišljenje sindikatu. Međutim, nije utvrđena sadržina upozorenja, niti njihovo dostavljanje tužiocu radi izjašnjenja.

Ceneći utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev osnovan, jer je tužiocu prestao radni odnos u nezakonito provedenom postupku, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

Zakon o radu u članu 179. tačka 2. i 3. propisuje da poslodavac može zaposelnom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim akotom ili ugovorom o radu, kao i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a članom 180. stav 1. istog zakona propisuje da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1)-6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi pobijano rešenje nije doneo u zakonitom postupku, jer iz obrazloženja rešenja proizlazi da je 13.02.2013. godine doneto upozorenje za postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, a da je tužilac 20.02.2013. godine izvršio radnju kojom je prouzrokovao otkazni razlog. To znači da tužiocu nije dostavljeno upozorenje koje treba da sadrži osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji omogućuju identifikaciju i primenu otkaznog razloga. Upozorenjem se zaposlenom stavlja do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom prouzrokovao nastanak otkaznog razloga, kako bi se zaposleni izjasnio o tome da li je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, odnosno narušio radnu disciplinu. Usled ovog propusta tuženog tužiocu je onemogućeno pravo na odbranu, odnosno izjašnjenje o tome da li je učinio povredu radne obaveze i radne discipline.

Imajući u vidu da postupak otkaza od strane poslodavca nije sprovden u skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno kao nezakonito. Osim toga, tuženi tokom postupka nije dokazao sadržinu upozorenja od 13.02.2013. godine niti je tokom postupka dostavio nijedno od dva upozorenja, što je u obavezi na osnovu člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, jer je na tuženom teret dokazivanja ove bitne činjenice. Zbog nezakonitog otkaza, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 2. Zakona o radu.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.