Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revident u reviziji ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu broj .../... od 26.02.2008. godine, raspoređen na poslovima „...“. Rešenjem tuženog broj .../... od 08.08.2016. godine, tužiocu je prestao radni odnos zbog učinjenih povreda radnih obaveza i to: nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja, utvrđene članom 19. Ugovora o radu i članom 72. Pravilnika o radu, zbog toga što je svojom krivicom vršio razduživanje korisnika komunalnih usluga, bez priloženih priznanica i izvršenih uplata na blagajni preduzeća, a naplaćeni novac, u iznosu od 148.950,40 dinara, naknadno uplatio posle saznanja knjigovodstva za ovu zloupotrebu, zbog čega mu je otkazan ugovor o radu. Od strane tužiočevog rukovodioca je, 10.02.2016. godine, podneta prijava u kojoj je navedeno da je knjigovodstvena služba, prilikom usaglašavanja sintetičkih i analitičkih kartica otkrila da se analitika fizičkih lica ne slaže sa finansijskom karticom, jer je više razduženo stanje analitike kod jednog ..., odnosno tužioca. Tužilac je naime razduživao korisnike bez priznanica i uplate na blagajni, zbog čega mu je dostavljeno pisano upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu i dokazima koji ukazuju da su se stekli uslovi za otkaz. U postupku kod poslodavca i u predmetnoj parnici, tužilac nije osporio činjenični osnov iz dostavljenog upozorenja od 12.02.2016. godine, navodeći, u izjašnjenju, da on nije davao novac koleginici BB, već je ona naplatila novac od građana i zadržala ga, a da je on račune razdužio kako se građanima ne bi pojavilo dugovanje, pa kako koleginica nije vratila novac, navedeni manjak se pokazao na godišnjem izveštaju računovodstva zbog čega je on celokupni iznos duga platio blagajni. Fiktivna razduženja kupaca tužilac je vršio kako bi pomogao koleginici koja je naplatila račune od građana jer joj je novac bio potreban za lečenje i kupovinu lekova. Protiv tužioca je podneta krivična prijava zbog krivičnog dela iz člana 333. stav 1. KZ RS, ali je naredbom KEO broj 96/16 od 14.06.2016. godine, odloženo krivično gonjenje a krivični postupak nije vođen iz razloga što je tužilac postigao nagodbu sa tužilaštvom, pa mu je naloženo da uplati 30.000,00 dinara u humanitarne svrhe, što je on i učinio.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca u celosti usvojio jer je zaključio da je tužiocu radni odnos prestao na osnovu nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu koje je doneto po proteku prekluzivnog roka propisanog odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu, imajući u vidu da je neposredni rukovodilac tužioca saznao za povredu radne obaveze 02.02.2016. godine, a da je pobijano rešenje doneto 08.08.2016. godine, po proteku više od šest meseci, zbog čega je predmetno rešenje ništavo. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, po mišljenju prostepenog suda su u obavezi tuženog da tužioca vrati na rad, da mu naknadi šetu zbog neisplaćene zarade i da za njega uplati pripadajuće doprinose za obavezno osiguranje za period u kom on nije radio, na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je, pobijanim (preinačujućim), delom svoje odluke, preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev tužioca za vraćanje na rad kod tuženog, pa je, umesto toga, tuženog obavezao da tužiocu isplati naknadu štete u visini šest zarada ostvarenih u mesecu koji je prethodio mesecu u kome mu je prestao radni odnos, a odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini neto iznosa zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 08.08.2016. godine do 01.04.2018. godine, kao i zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da na svaki mesečni iznos zarade za taj period, uplati doprinose za obavezno penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, na osnovu odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05....75/14). Po mišljenju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov da tužiocu kod tuženog prestane radni odnos koji se ogleda u povredi radne obaveze bliže opisane u spornom rešenju o otkazu, pa tužilac nema pravo na naknadu štete zbog izostale zarade niti ima pravo da se vrati na rad kod tuženog dok mu, na ime naknade štete, pripada iznos od šest zarada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 191. stav 7. Zakona o radu propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojim je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenom.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je utvrdio, kao nesporno, da tuženi svoju odgovornost nije sporio ni u postupku koji je sproveden pred poslodavcem ni u ovom postupku, obrazlažući da je fiktivna razduženja kupaca vršio kako bi pomogao koleginici koja je naplatila račune od građana a kojoj je novac bio potreban za lečenje i kupovinu lekova, nakon čega je tužilac, sukcesivno, 05.02.2016. godine, 08.02.2016. godine i 09.02.2016. godine, izvršio uplatu celokupnog dugovanog iznosa od 148.950,40 dinara. To znači da je u konkretnom slučaju postojao osnov za otkaz ugovora o radu, a rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu je poništeno, kao nezakonito, zbog povrede pravila u postupku otkaza u smislu proteka rokova zastarelosti propisanih odredbom člana 184. Zakona o radu. Povreda pravila u postupku otkaza (upozorenje o postojanju razloga za otkaz, izjašnjenje zaposlenog, rokovi zastarelosti) predstavlja osnov za poništaj rešenja o otkazu, ali ne i osnov za vraćanje na rad. Osnovanost tog zahteva zavisi od toga da li je postojao osnov za otkaz ili to nije slučaj. Pošto je u ovom slučaju postojao osnov da tužiocu prestane radni odnos kod tuženog koji se ogleda u povredi radne obaveze opisanoj u predmetnom rešenju o otkazu, to je drugostepeni sud pravilno odbio zahtev tužioca za vraćanje na rad kod tuženog i dosudio mu iznos od šest zarada zaposlenog.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, kada se ima u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju tuženom nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. istog Zakona.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić