Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima samostalnog istraživača u Odeljenju intelektualne svojine, Službe registracije i regulative u Centru za istraživanje i razvoj. Upravni odbor tuženog je 13.11.2009. godine doneo program rešavanja viška zaposlenih prema kome je došlo do ukidanja radnog mesta na kome je tužilja radila. U momentu donošenja ovog programa, tužilja se nalazila na porodiljskom bolovanju. Po rešenju tuženog od 17.11.2008. godine tužilji je odobreno porodiljsko bolovanje i odsustvo zbog nege deteta u ukupnom trajanju od dve godine. Ovo bolovanje tužilja je otpočela 18.10.2008. godine zaključno sa 18.10.2010. godine. Po navedenom rešenju tužilja je bila dužna da se javi na rad 19.10.2010. godine. Tog dana (19.10.2010. godine) tužilja se javila na rad kod tuženog ali je tom prilikom dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad izdatu od strane pedijatra počev od 19.10.2010. godine. Navedenog dana tužilja je odbila prijem rešenja o prestanku radnog odnosa tuženog od 19.10.2010. godine po kome joj prestaje radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu (tehnološki višak). Tužilji je isplaćena otpremnina. Komisija koja odobrava posebnu negu deteta formirana je 13.10.2010. godine, a otpočela je sa radom 22.10.2010. godine kog dana se tužilja sa detetom javila komisiji. Tada joj je na osnovu ocene lekarske komisije odobreno bolovanje za posebnu negu deteta za još tri meseca od 19.10.2010. godine do 18.01.2011. godine. Tužilja je navedenu dokumentaciju preporučenom poštom dostavila tuženom 26.10.2010. godine. Na ovakav način tužilja je komunicirala sa tuženim jer je 25.10.2010. godine vraćena od strane portira tuženog sa obrazloženjem da joj je 19.10.2010. godine prestao radni odnos. Po razmatranju poslate dokumentacije, tuženi je obavestio tužilju da rešenje o otkazu ostaje na snazi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je poništeno rešenje o otkazu, obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi je na poslove i radne zadatke koji odgovaraju stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, a odbio zahtev tuženog da isplati naknadu štete u iznosu od šest zarada umesto vraćanja na rad.

Prema članu 157. Zakona o radu kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih ne može da bude odsustvovanje sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, trudnoće, porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta. Po članu 183. stav 1. tačka 2. istog zakona opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. ovog zakona ne smatra se korišćenje porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Po članu 187. stav 1. Zakona o radu, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i zabranu otpuštanja u stadijumu porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege ili posebne nege deteta, što je tuženi upravo suprotno ovim odredbama učinio, imajući u vidu datum otvaranja bolovanja, trajanje porodiljskog odsustva i privremenu sprečenost za rad zbog nege deteta, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i poništili rešenje o otkazu. Posledica poništaja navedene odluke, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud je reintegracija tužilje, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove u skladu sa njenom stručnom spremom, znanju i sposobnostima (član 191. stav 1. Zakona o radu).

Suprotno revizijskim navodima, pravilno je odbijen zahtev tuženog kojim je tražio da umesto vraćanja na rad tužilji isplati određeni novčani iznos. Naime, članom 191. stav 5. Zakona o radu, propisano je da ovakvu odluku sud može doneti i na zahtev poslodavca ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane nije moguć, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. ovog zakona.

U ovom slučaju, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji kao tehnološkom višku, a ne iz nekog drugog razloga koji bi ukazivao da nastavak radnog odnosa između ove dve strane nije moguć, niti je na tu okolnost dostavio dokaze, zbog čega je ovako postavljen zahtev pravilno odbijen.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.