Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 55/14) i našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka koje bi saglasno članu 407. stav 1. ZPP mogle biti revizijski razlog, s obzirom da u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju revizija ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.12.2011. godine na neodređeno vreme i obavljao je poslove ... . Rešenjem tuženog od 06.12.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze, predviđene odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, jer je neopravdano izostajao sa rada više radnih dana i to počev od 01.11.2013. godine, pa nadalje. Tužiocu je stavljeno na teret da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze u vezi sa odredbom člana 103 Zakona o radu, jer o privremenoj sprečenosti za rad nije obavestio poslodavca u roku od tri dana, a potvrdu lekara (doznake) je dostavio tek dana 19.11.2013. godine, kao i da je neopravdano izostajao sa posla u navedenom periodu. Otkazu ugovora o radu prethodilo je upozorenje tuženog od 12.11.2013. godine, u kome su navedeni isti razlozi za otkaz ugovora o radu kao i u rešenju. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, imajući u vidu da je tužilac u periodu od 08.10.2013. godine do 19.11.2013. godine bio privremeno sprečen za rad, ali da nije blagovremeno u smislu člana 103. Zakona o radu obavestio poslodavca o nastupanju privremene sprečenosti za rad, čime je učinio povredu radne discipline (neopravdano izostajanje sa rada više radnih dana) zbog koje mu je otkazan ugovor o radu.

Drugostepeni sud je nakon održane glavne rasprave našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tužilac u spornom periodu neopravdano izostao sa rada, s obzirom da je tužilac od 08.10.2013. godine do 19.11.2013. godine bio privremeno sprečen za rad, da je 08.10.2013. godine obavestio poslodavca da zbog bolesti ne može da dođe na posao, a da je izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad (sa ocenom lekarske komisije od 05.11.2013. godine), tuženom dostavio 19.11.2013. godine. Iz navedenog proizlazi da je tuženi bio upoznat da je tužilac bolestan, a da je dostavom izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad od 19.11.2013. godine on svoj izostanak i opravdao, pa nije postojala volja i svest tužioca da ne radi kod tuženog, zbog čega je poništio navedeno rešenje o otkazu. Kako tužilac nije istakao zahtev da se vrati na rad kod tuženog, dosuđena mu je naknada štete u visini tri minimalne zarade koju bi ostvario da je radio, imajući u vidu da se radi o čoveku koji ima 27 godina života, da je radio tri godine i devet meseci kod tuženog, a da ima ukupno pet godina i sedam meseci radnog staža, kao i da nema dece, niti izdržavanih članova porodice.

Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je pravilno ocenio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, a za svoj zaključak je dao jasne i potpune razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbom člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda za pravilnu primenu otkaznog razloga iz navedene zakonske odredbe, a u odnosu na povredu koja se tužiocu stavlja na teret, relevantne činjenice bi bile da je tužilac odsustvovao sa rada i da je to odsustvo bilo neopravdano. U konkretnom slučaju, po oceni ovog suda pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilac bio opravdano odsutan sa posla, jer je razlog njegovog izostajanja sa posla bila bolest, što proizlazi iz izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad od 19.11.2013. godine i ocene lekarske komisije od 05.11.2013. godine.

Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je tužilac izvršio povredu radne obaveze zbog koje mu je otkazan ugovor o radu, jer nije neopravdano izostao sa rada, s obzirom da je svoje odsustvo dostavljanjem doznaka opravdao.

Suprotno navodima revizije nije došlo do pogrešne primene materijalnog prava koje se odnosi na odredbu člana 103. stav 1. Zakona o radu imajući u vidu da je tužilac dana 08.10.2013. godine obavestio tuženog za bolest, i da je ova bolest trajala u kontinuitetu, pa se ne može tuženi pozivati da za navedenu bolest tužioca nije znao, te da ga o tome tužilac nije obavestio.

Takođe, po oceni revizijskog suda prethodni navodi nisu osnovani i iz razloga što je pogrešan stav tuženog da je pitanje pravilnosti procedure obaveštavanja poslodavca o privremenoj sprečenosti zaposlenog za rad (u smislu člana 103. Zakona o radu), odlučujuće za ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu. Nedostavljanje obaveštenja o privremenoj sprečenosti za rad ne vodi zaključku o neopravdanosti odsustva sa rada tužioca, jer je razlog njegovog odsustva bila bolest, što potvrđuje sadržina izveštaja od 19.11.2013. godine, pa to ne može biti razlog za otkaz ugovora o radu.

Kako je rešenje o otkazu poništeno, pravilna je odluka o naknadi štete koja je predviđena odredbom člana 191. stav 5. Zakona o radu, a imajući u vidu da tužilac ne zahteva vraćanje na rad.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova, jer po ovom pravnom leku tuženi nije uspeo.

Iz navedenih razloga, a s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić