U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz s. ..., SO ..., čiji je punomoćnik Snežana Stanić, advokat iz ..., protiv tuženog “NIŠ EKSPRES“ AD Niš - Čamurlija, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3050/2019 od 10.12.2019. godine, na sednici održanoj 10.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3050/2019 od 10.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1700/16 od 14.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca broj .../... od 17.05.2016. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .../... od 25.03.2015. godine, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i prizna sva prava na radu i po osnovu rada od prestanka radnog odnosa do povratka na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 98.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3050/2019 od 10.12.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijomse ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. navedenog člana, zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Revizija se, u smislu navedenog člana 407. stav 1. tačke 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. tog zakona

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik tuženog po osnovu ugovoru o radu od 25.03.2015. godine na poslovima radnog mesta ..., sektor opštih poslova sve do 19.05.2016. godine, kada mu je rešenjem tuženog broj .../... od 17.05.2016. godine ugovor o radu otkazan zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu i člana 6. stav 1. i 2. Kolektivnog ugovora o određivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog kod tuženog i člana 19. tačka 1. ugovora o radu. Tužiocu je stavljena na teret povreda da je dana 26.04.2016. godine prilikom izlaska iz garaže na lokaciji ... broj ... u 13,55 časova pokušao da protivpravno prisvoji metalnu podnu pepeljaru, vlasništvo tuženog, stavivši je u metalnu kantu koja se nalazila na zadnjem sedištu njeogovog auta. Tog dana nakon završetka rada u trećoj smeni tužilac je došao u krug stare garaže tuženog kako bi kupio određene stvari koje su bile izložene radi prodaje, te je nakon odabira stvari za kupovinu, otišao na blagajnu da izvrši uplatu prema priloženom nalogu u kome su takstativno navedene stvari i to dve slavine, leksan 4 m2, podtabla sa 18 osigurača, ogledalo, metalni lavabo, metalni garderober i metalna kanta. Izvršio je uplatu od 2.200,00 dinara za navedene stvari i izdata mu je priznanica o uplati. Na izlaznoj kapiji prilikom kontrole u metalnoj kanti koja se nalazila na zadnjem sedištu tužiočevog automobila pronađena je metalna podna pepeljara crvene boje koju tužilac nije platio, niti je bila evidentirana u nalogu za plaćanje i priznanici. Pre otkaza tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz, na koji se tužilac pisanim dopisom izjasnio negirajući činjenično stanje u pogledu pronađene podne pepeljare. Tuženi je osporio postavljeni zahtev tužioca navodeći da je tužilac znao gde se nalazi sporna pepeljara, jer je sve stvari koje je imao nameru da kupi prikupio, pa je samim tim morao videti i podnu pepeljaru i morao je znati da se ista nije nalazila na otvorenom prostoru, mada nije sporio da tužilac nije zatečen kako stavlja pepeljaru u kantu. Naveo je da je tužilac obavljao poslove čuvara, te mu je obaveza da čuva i štiti imovinu poslodavca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev s obziorom da tuženi nije dokazao da stoji krivica tužioca tj. da je tužilac znao da se u metalnoj kanti za đubre koje je kupio i platio nalazi piksla - metalna podna pepeljara, niti da je tu stvar tužilac stavio u kantu kako bi je na taj način izneo. Tužilac nije sporio da je u njegovom vozilu u metalnoj kanti za đubre pronađena metalna piksla koja je oduzeta prilikom kontrole, ali nije bilo dokaza da je to rezultat njegove krivice koja podrazumeva umišljaj, jer iz iskaza tužioca i svedoka ne proizlazi da je tužilac bio svestan da se metalna podna pepeljara kao stvar koju nije kupio nalazi unutar druge stvari metalne kante koju jeste kupio, nije to znao niti je mogao da zna. Tuženi je kao poslodavac dužan da organizuje rad pa i samu prodaju robe, tom prilikom bio je zadužen za kontrolu radnik tuženog BB koji nije video da je tužilac za utovar pripremio metalnu pikslu, već je pokazao priznanicu na kojoj je bila upisana roba koju je i utovario zbog čega nema dokaza da je u pitanju protivpravno prisvajanje imovine tuženog niti protivpravno sticanje imovinske koristi. Svedok VV je izjavio da je vrednost piksle 14,00 dinara, a kako je tužilac za kupljene stvari platio iznos od 2.200,00 dinara, to postoji nesrazmera između povrede koja se tužiocu stavlja na teret i sankcije koja je izrečena imajući u vidu odredbu člana 179a Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su suprotno revizijskim navodima nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ...75/14) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zaposlenom, koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1.), ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom odnosno ugovorom o radu (tačka 5.). Prema članu 15. tačka 1. i 2. Zakona o radu zaposleni je dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa. Kolektivnim ugovorom o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i to članom 6. predviđene su povrede radnih obaveza gde su u stavu 1. navedene neblagovremno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza sa takstativno navedenim tačkama šta se smatra ovakvim izvršavanjem radnih obaveza, te stavom 2. nezakonito upravljanje, raspolaganje i korišćenje imovine i sredstava, kao i ponašanje zaposlenog u upravljanju, raspolaganju i korišćenju imovine i sredstava koje ima i može da ima za posledicu umanjenje imovine i sredstava, protivpravno sticanje imovinske koristi ili izazivanje poremećaja u procesu rada. Odredbom člana 19. tačka 4. ugovora o radu tužioca predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog opravdanih razloga koji se odnose na radnu sposobnost i ponašanje zaposlenog, te ako neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze.

Za postojanje navedenog otkaznog razloga potrebni uslovi su radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne obaveze i krivica zaposlenog. Radnja zaposlenog može biti činjenje ili nečinjenje, a krivica je osnov odgovornosti u slučaju povrede radne obaveze, s tim što za otkaz ugovora o radu nije dovoljan svaki stepen krivice, već je potrebno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze namerno ili iz krajnje nepažnje.

U konkretnom slučaju nije utvrđeno da na strani tužioca postoji radnja koja bi se mogla kvalifikovati kao povreda radne obaveze, pa samim tim ni njegove odgovornosti. Prema navodima tužene, tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što je izvršio povredu radne obaveze protivpravnim prisvajanjem imovine tuženog. Međutim, u postupku je utvrđeno da je tužilac kupio tačno određene stvari tuženog koje su izložene prodaji, da da je imao i nalog za uplatu i priznanicu sa tačno navedenim stvarima koje je kupio i platio, da mu je bilo poznato da se na izlazu iz kruga firme vrši kontrola, zbog čega nije znao niti je mogao znati da se u spornoj kanti nalazi i piksla, a i lice odnosno radnik tuženog zadužen za prodaju i utovar prodatih stvari potvrdio je da tužilac za utovar nije pripremio i metalnu pikslu, zbog čega suprotno revizijskim navodima ne postoji krivica tužioca niti njegov umišljaj u smislu navedenog otkaznog razloga protivpravnog prisvajanja imovine tuženog, posebno i zbog neznatne vrednosti iste u odnosu na vrednost kupljenih stvari, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da postoji nesrazmera između povreda koje se tužiocu stavljaju na teret i sankcije koja je izrečena, imajući u vidu odredbe Zakona o radu. Imajući u vidu da tužilac nije učinio povredu radne obaveze, niti je nastao otkazni razlog propisan članom 172. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, to znači da rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito i zato je kao takvo pravilno poništeno dok se revizijskim navodima neosnovano ukazuje na suprotno. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezana da tužioca vrati na rad. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije tuženog ponavljaju se žalbeni navodi, koji su već pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP, a navodi revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić