U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca D.G., G.T., R.B., R.J., P.I., N.P., G.N., R.A., LJ.P., M.B. i M.P., svi iz B., čiji je zajednički punomoćnik M.K., advokat iz B., protiv tuženog P.z.t. T.S. AD iz B., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 696/11 od 16.01.2013. godine, u sednici veća održanoj 02.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 696/11 od 16.01.2013. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 696/11 od 16.01.2013. godine, tako što se odbija žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3966/10 od 10.09.2010. godine u stavu prvom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3966/10 od 10.09.2010. godine, stavom I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi na ime učešća u dobiti tuženog za 2005. godinu isplati i to: tužilji D.G. iznos od 53.517,00 dinara; tužilji G.T. iznos od 45.694,00 dinara; tužilji R.B. iznos od 75.062,00 dinara; tužilji R.J. iznos od 13.606,00 dinara; tužilji N.P. iznos od 61.325,00 dinara; tužilji G.N. iznos od 50.793,00 dinara; tužilji R.A. iznos od 47.161,00 dinara; tužilji LJ.P. iznos od 53.039,00 dinara; tužilji M.B. iznos od 42.410,00 dinara i tužilji M.P. iznos od 42.902,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.04.2006. godine pa do isplate, kao i da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim utvrđeno je da je tužba tužioca P.I. povučena.

Odlučujući o žalbi tužilaca Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 696/11 od 16.01.2013. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3966/10 od 10.09.2010. godine u stavu prvom izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocima na ime učešća u dobiti za 2005. godinu isplati, i to tužilji D.G. iznos od 53.517,00 dinara; tužilji G.T. iznos od 45.694,00 dinara; tužilji R.B. iznos od 75.062,00 dinara; tužilji R.J. iznos od 13.606,00 dinara; tužilji N.P. iznos od 61.325,00 dinara; tužilji G.N. iznos od 50.793,00 dinara; tužilji R.A. iznos od 47.161,00 dinara; tužilji LJ.P. iznos od 53.039,00 dinara; tužilji M.B. iznos od 42.410,00 dinara i tužilji M.P. iznos od 42.902,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.04.2006. godine pa do isplate, kao i da im solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 58.959,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem R4 26/15 od 18.03.2015. godine Apelacioni sud u Beogradu predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude tog suda Gž1 696/11 od 16.01.2013. godine.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, izraženu u priloženim presudama Okružnog suda u Beogradu i apelacionih sudova u Beogradu, Kragujevcu i Nišu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP da se o reviziji tuženog odlučuje kao o izuzetnoj dozvoljenoj, a radi ujednačavanja sudske prakse, pa je doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS'' br.72/11, 49/13 – US i 74/13 - US), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog. Radni odnos im je prestao tokom 2005. i 2006. godine na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa na inicijativu tuženog uz ostvarivanje prava na jednokratnu naplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Generalni direktor tuženog je 15.04.2006. godine doneo odluku kojom je predviđeno da pravo na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2005. godinu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i lica koja su bila zaposlena u preduzeću u 2005. godini, a kojima je prestao radni odnos odlaskom u penziju do dana donošenja ove odluke, pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća. Inače tuženi je tužiocima isplatio jednokratnu naknadu zbog dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, a iz tog razloga – radi isplate jednokratne naknade zbog dobrovoljnog odlaska iz preduzeća tuženi tužiocima nije isplatio dobit za 2005. godinu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca nalazeći da je neosnovan, dok je drugostepeni sud postupajući po žalbi tužilaca presudu prvostepenog suda preinačio nalazeći da tužioci nisu mogli biti isključeni iz ostvarivanja prava na isplatu po osnovu učešća u dobiti za 2005. godinu, u kojoj godini su radili i ostvarivali zaradu, samo zbog ostvarnog prava na jednokratnu isplatu za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća, s obzirom da su time dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene, suprotno odredbama člana 19. stav 2. i 20. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, pa su iz tog razloga tužbeni zahtevi tužilaca usvojeni.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini može se utvrditi ugovorom o radu ili odlukom poslodavca u skladu sa zakonom i opštim aktom, kao što je to predviđeno članom 14. Zakona o radu, što znači da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca. Ovo pravo utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom nadležnog organa što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Skupština akcionara tuženog je na predlog upravnog odbora, a u skladu sa finansijskim izveštajem i na osnovu ovlašćenja iz člana 16. stav 1. Statuta tuženog (opšti akt tuženog), utvrdila politiku raspodele dobiti za 2005. godinu, na osnovu čega je generalni direktor tuženog, prema ovlašćenju iz člana 27. stav 1. Statuta, dana 15.04.2006. godine doneo odluku kojom je utvrdio da pravo na isplatu imaju zaposleni koji su u radnom odnosu u preduzeću na dan donošenja odluke, kao i zaposleni kojima je prestao radni odnos po osnovu penzije, ali pod uslovom da nisu ostvarili pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda za stimulaciju dobrovoljnog odlaska iz preduzeća.

Statutom tuženog, na osnovu člana 14. Zakona o radu, tuženom je kao poslodavcu priznato pravo na utvrđivanje učešća zaposlenih u dobiti ostvarnoj u poslovnoj godini, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je generalni direktor tuženog, na osnovu odluke Skupštine akcionara, donete u skladu sa odredbama Statuta tuženog i na predlog Upravnog odbora, imao pravo na utvrđivanje kruga lica – zaposlenih koji će učestvovati u ostvarivanju dobiti preduzeća. Isključivanje prava na učešće u dobiti za 2005. godinu zaposlenima koji su ostvarili pravo na stimulativnu naknadu prilikom prestanka radnog odnosa, ne predstavlja diskriminaciju ovih lica. Tužioci i ostali zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog, ne nalaze se u istoj činjenično-pravnoj situaciji s obzirom da ova vrsta naknade nije isplaćena i ostalim zaposlenima koji su ostali u radnom odnosu kod tuženog, pa se ne može govoriti o diskriminaciji tužilaca u smislu člana 18. i 20. Zakona o radu.

Imajući u vidu da je odluka generalnog direktora tuženog od 15.04.2006. godine doneta u postupku i na osnovu ovlašćenja predviđenih odredbama Statuta i Zakona o radu i da njome, prilikom utvrđivanja kruga zaposlenih koji imaju pravo na dobit, tužioci nisu diskriminisani u smislu člana 18. i 20. Zakona o radu u odnosu na ostale zaposlene kojima je to pravo priznato, jer nisu u istoj činjenično-pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužbeni zahtevi tužilaca nisu osnovani i da tužioci nemaju pravo na učešće u dobiti i njegovu isplatu, pa je primenom člana 407. stav 1. ZPP preinačio odluku drugostepenog suda i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Kako tužioci nisu uspeli u parnici to nemaju pravo na naknadu troškova postupka.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.