U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu poslovođe odeljenja skladišta, do donošenja pobijanog rešenja od 11.01.2011. godine, kojim mu je, primenom člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze iz člana 6. stav 1. tačka 5. i 7. Ugovora o radu i člana 98. stav 1. tačka 19. i člana 97. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora. Stavljeno mu je na teret da od dana preuzimanja robe od strane magacionera, odnosno od 29.11.2010. godine pa sve do 07.12.2010. godine, kao odgovorno lice nije kontrolisao rad svog odeljenja, odnosno nije preduzeo potrebne mere da obezbedi kvantitativan i kvalitativan prijem robe, savestan rad magacinske službe i organizovanja izvršenja poverenog posla, te je usled neizvršavanja, nesavesnog i neodgovornog odnosa prema radnim obavezama i disciplini, poslodavcu pričinjena šteta u visini od 3.486,51 evro, jer je došlo do nestanka bakarnih cevi u količini od 509 kg, kojima se dužilo odeljenja skladištenja.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili i da je tužilac od 23.06.2009. godine obavljao poslove poslovođe u odeljenju skladištenja, u kome su pored tužioca radila još dva magacionera i dva pomoćna radnika. Utvrđeno je da tuženi nema poseban magacinski prostor, već se u tu svrhu koristi deo proizvodne hale, da se u istom prostoru obavlja proces proizvodnje i tuda svakodnevno prolazi veliki broj radnika, ali da isti nije zaštićen, ograđen niti na drugi način obezbeđen. Utvrđeno je i da se proizvodnja kod tuženog obavljala u dve smene, a da je služba skladištenja radila samo radnim danima u prvoj smeni do 15 časova, te da subotom i nedeljom nije radila. U vezi spornog događaja, sudovi su utvrdili da je 29.11.2010. godine po nalogu referenta robe, magacinska služba preuzela robu od finalizacije, i po ustaljenoj praksi stavila je na uobičajeno mesto - sa unutrašnje strane proizvodne hale, pored vrata na izlazu iz fabrike. Kada je 07.12.2010. godine došao kupac radi preuzimanja robe, konstatovano je da su bakarne cevi u količini od 509 kg nestale. Prilikom ocene odgovornosti tužioca, sudovi su utvrdili i da je tužilac 03.12.2010. godine bio opravdano odsutan (odobreno mu je korišćenje slobodnog dana), da su 04. i 05.12.2010. godine bili neradni dani – subota i nedelja, ali da tužilac ni 06. i 07. 2010. godine nije došao na posao zbog smrti člana porodičnog domaćinstva, ali da za te dane nije dobio pismenu saglasnost.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenje tuženog, nalazeći da se tužilac prema imovini tuženog nije ophodio s pažnjom dobrog domaćina i nije preduzeo ništa kako bi konkretna roba bila zaštićena, da je 06. i 07.2010. godine bio neopravdano odsutan s posla, pri čemu za periodu svog odsustva nije predložio konkretne mere obezbeđenja robe i davanja instrukcija zaposlenima o načinu i merama čuvanja robe do preuzimanja od strane kupca, na koji način je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud, kod istog činjeničnog stanja, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu.

Dakle, neophodan uslov za postojanje navedenog otkaznog razloga je krivica zaposlenog (svest i namera) za preduzetu protivpravnu radnju, koja predstavlja biće povrede radne obaveze. Odsustvo protivpravnosti čini postupak zaposlenog dopuštenim, pa se u tom slučaju ne može govoriti ni o povredi radne obaveze.

Odredbom člana 98. tačkom 1. Kolektivnog ugovora tuženog, kao povreda radne obaveze utvrđeno je – nepropisno i nesavesno izvršavanje radne obaveze.

U konkretnom slučaju tuženi nije obezbedio posebno odvojen i na bilo koji način zaštićen magacinski prostor, u kome bi se skladištila roba do prijema od strane kupca, već je roba skladištena u delu prostora proizvodne hale, pored ulaznih vrata, pa veliki broj zaposlenih svakodnevno prolazi tuda. Međutim, organizacija prostora i raspored radnog vremena je u nadležnosti poslodavca, kako to pravilno nalazi i drugostepeni sud, pa je (po odluci poslodavca, a ne tužioca) služba skladištenja radila samo u prvoj smeni, do 15 časova, za razliku od zaposlenih koji rade u proizvodnji i rade u dve smene. Prema raspodeli radnog vremena, služba skladištenja ne radi ni vikendom – subotom i nedeljom. Shodno iznetom, pravilno drugostepeni sud zaključuje da se ne može staviti na teret tužiocu nepreduzimanje radnji radi obezbeđenja i čuvanja preuzete robe, kada je upravo zbog propusta tuženog, kao poslodavca, u organizaciji prostora i radnog vremena službe kojom je tužilac rukovodio, došlo do toga da je roba bila neobezbeđena kako u periodu posle 15 časova, tako i vikendom. Imajući u vidu ovakav raspored radnog vremena tužioca i službe kojom je rukovodio, odnosno period u kome ova služba nije imala nikakav nadzor nad skladištenom robom, a da tuženi pri tom nije ni utvrdio ni dokazao kada je sporna roba nestala, to se ne može tužiocu staviti na teret nepreduzimanje potrebnih mera da bi roba bila adekvatno zaštićena, pri čemu posebno ne treba gubiti iz vida da je tužilac rukovodio službom skladištenja, a ne obezbeđenja.

Pored navedenog, sporna roba skladištena je po ustaljenoj praksi i na ustaljenom mestu, a kako nije utvrđeno ni da je neko od zaposlenih u službi skladištenja postupao na drugačiji način od uobičajenog, odnosno da je postupao na način koji bi predstavljao propust koji je mogao da dovede do nestanka robe, to se tužiocu ne može staviti na teret ni propust u organizaciji službe čiji je bio poslovođa. Pri tom, tužilac ne može odgovarati ni za slučaj da je roba nestala u periodu njegovog odsustva sa rada (u periodu od 03.12 do 07.12.2010. godine), pri čemu je bez uticaja na ocenu njegove odgovornosti da li je u dane 06. i 07.12.2010. godine imao pravo ili ne, na odsustvo zbog smrti člana porodičnog domaćinstva i da li mu je to odsustvo odobreno, jer mu ugovor o radu nije otkazan zbog neopravdanog odsustva sa rada već zbog povrede radne obaveze (nije kontrolisao rad svog odeljenja, nije preduzimao potrebne mere da obezbedi kvalitativan i kvantitativan prijem robe).

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da ponašanje tužioca ne predstavlja nepropisno, nesavesno ili neblagovremeno izvršavanje radnih obaveza, koje je kao otkazni razlog predviđeno članom 98. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, što znači da nije nastupio ni osnov prestanak radnog odnosa, a što i rešenje o otkazu ugovora o radu, doneto na osnovu člana 179. stav 1.tačka 2. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ br.24/05 i 61/05), čini nezakonitim, pa je pobijanom presudom, kao takvo pravilno i poništeno, uz usvajanje zahteva tužioca za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.