Protiv prvog i drugog stava izreke pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20, US-49/13 i US-74/13), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog broj ... od 21.06.2007. godine, s pozivom na odredbu člana 179. stav 1. tačka 3. i člana 192. Zakona o radu, te člana 58. Kolektivnog ugovora tuženog, tužiocu je otkazan ugovor o radu broj ... od 01.03.2002. godine. Otkazni razlog bilo je nepoštovanje radne discipline odnosno takvo tužiočevo ponašanje koje onemogućava da on kao zaposleni nastavi rad kod poslodavca. Otkaz ugovora o radu obrazložen je pozivanjem na član 7. Pravilnika o dopisnicima tuženog u inostranstvu, kojim je predviđeno da se dopisnicima isplaćuje naknada na ime troškova stanarine, da se stanarina plaća za stan u mestu rada dopisnika, da je tačkom 15. ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka dana 01.03.2002. godine predviđeno da tuženi, kao poslodavac tužiocu, kao zaposlenom, može otkazati ugovor o radu ukoliko se zaposleni ne pridržava odluka i opštih akata poslodavca, ne poštuje radnu disciplinu, odbije da postupi po uputstvu poslodavca ili neposrednog rukovodioca ili nezakonito raspolaže sredstvima poslodavca. Tužilac je kao dopisnik lista „Politika“ iz ... bio nastanjen u stanu broj ... u vlasništvu „Politike“, lociranom u ..., ... .../..., te je od 01.07.2006. godine, kada je aneksom ugovora o radu premešten na mesto dopisnika iz ..., Republika ..., prestao da postoji da pravni osnov da dalje korišćenje opisane nepokretnosti u ..., zbog čega je tužilac bio dužan da isti isprazni i preda ovlašćenom licu „Politike“, što je i posle više opomena od strane tuženog on odbio da učini. Imajući u vidu izloženo, tuženi mu je dana 16.05.2007. godine uputio pisano upozorenje u kome je naveden osnov davanja otkaza ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, te je još jednom opomenut da postupajući protivno tački 15. ugovora o radu ni posle više od 11 meseci od raspoređivanja u dopisništvo u ... nije ispraznio stan u ... . Navedenim upozorenjem od 15.05.2007. godine tužilac je ponovo pozvan da postupi po datom nalogu i da najkasnije do 31.05.2007. godine stan preda ovlašćenom licu „Politike“ ad, te je ponovljeno upozorenje da će mu u slučaju nepostupanja biti otkazan ugovor o radu.

Dalje je utvrđeno da je dana 21.05.2001. godine tužilac, kao zakupac, sa „Politikom“ ad, kao zakupodavcem, zaključio ugovor o zakupu stana broj ... u ..., ... .../..., kojim je utvrđeno da stan ne može biti predmet otkupa, da se korišćenje vezuje za vršenje funkcije dopisnika u ..., da je tužilac obavezan da se iz stana iseli u roku od 30 dana od prestanka funkcije dopisnika iz ... i da stan dovede u stanje u kome ga je primio.

Ugovorom o osnivanju preduzeća, overenom kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod brojem II/2 Ov.211/02 dana 29.01.2002. godine, utvrđeno je da je isti zaključen između „Politike“ ad sa sedištem u Beogradu i WAZ sa sedištem u Esenu, Nemačka, da je članom 2. ugovora predviđeno da novoosnovano društvo ima skraćeni naziv Politika Newspapers and Magazines i da je članom 5. tačka 6. sporazumno ugovoreno da svi zaposleni radnici „Politika“ ad prelaze u novoosnovano društvo.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da nepoštovanje radne discipline, kao otkazni razlog, sadrži opštu klauzulu po kojoj svaki akt nediscipline može dovesti do otkaza ugovora o radu ako je narušavanje iste tako da zaposleni, s obzirom na okolnosti slučaja, ne može da nastavi rad kod poslodavca. Za postojanje ovog razloga nije nužno da se unapred predvide radnje nepoštovanja radne discipline već je dovoljno da se zaposleni ponaša suprotno pravilima ili zahtevima iz bilo kod akta poslodavca (pravilnik, odluka, upustvo, obaveštenje, nalog i slično), te da su u ovom slučaju navedeni uslovi odgovornosti bili ispunjeni, jer je nesumljivo utvrđeno da je po raspoređivanju u dopisništvo u ... tužilac, kao zakupac stana u ..., mesecima nakon toga odbijao da po zahtevu tuženog kao zakupodavca i poslodava nepokretnost isprazni i preda ovlašćenom licu „Politike“ ad. Imajući u vidu da je dana 15.05.2007. godine tužilac ponovo upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog nepostupanja po obavezi da isprazni opisanu stambenu jedinicu, da je tim putem ponovo pozvan da postupi po nalogu i to najkasnije do 31.05.2007. godine, nakon čega će mu u slučaju nepostupanja biti otkazan ugovor o radu, bili su ispunjeni svi uslovi za otkaz ugovora o radu. Prilikom donošenja svoje odluke prvostepeni sud je imao u vidu da za postojanje zakonskog osnova za otkaz ugovora o radu nije nužno postojanje krivice, odnosno namere da se prekrši propisana, odnosno uobičajena radna disciplina, već je dovoljna svest o tome da disciplinovano ponašanje, kao standard uobičajenog ponašanja, podrazumeva postupanje po nalozima poslodavca u skladu sa ustanovljenom organizacijom rada, te da je članom 179. tačka 3. Zakona o radu predviđena opšta klauzula po kojoj svaki akt nediscipline može dovesti do otkaza ugovora o radu ukoliko je isto takve prirode da zaposleni, s obzirom na okolnosti slučaja, ne može nastaviti rad kod poslodavca.

Prilikom odlučivanja prvostepeni sud je ocenio neosnovanim navod tužioca da tuženi nije bio ovlašćen da od njega zahteva iseljenje iz predmetnog stana, a zahtev za naknadu štete istaknut shodno članu 191 Zakona o radu i za uplatu pripadajućih doprinosa po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja, kao akcesoran, odbijen je kao neosnovan drugim i trećim stavom izreke presude prvostepene odluke.

Drugostepeni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta uz pravilnu primenu člana 179. i člana 15. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 15/05 sa izmenama i dopunama) i člana 58. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog od 01.10.2006. godine, kojima je između ostalog propisano da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodaca. Tačkom 2. aneksa broj ... od 12.07.2006. godine, kao dodatka ugovora o radu broj ... od 01.03.2002. godine, izmenjena je tačka 15. tog ugovora tako da je navedeni otkazni razlog sastavni deo ugovora o radu zaključenog između tužioca, kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca. Primenom citiranih materijalnopravnih propisa drugostepeni sud je zaključio da je - suprotno svojoj obavezi da se po prestanku pravnog osnova za dalje korišćenje stana raspoređivanjem za dopisnika tuženog u ..., ..., iseli iz stana u ..., ... .../... i isti prazan od lica i stvari preda ovlašćenom licu tuženog, tužilac učinio povredu radne discipline, jer okolnosti na koje se kao opravdavajuće pozivao nisu u vezi sa radnopravnim odnosom zasnovanim između parničnih stranaka. S obzirom na odluku o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu donetom u skladu sa članom 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, a shodno akcesornoj prirodi zahteva za naknadu štete na ime izgubljene zarade i doprinosa za sporni period, te naknade štete u visini od 18 zarada, i tužbeni zahtev obligacionopravne prirode je kao neosnovan odbijen drugim i trećim stavom izreke prvostepene odluke.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu odbili kao neosnovan, zajedno sa akcesornim zahtevom za naknadu štete i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Protivno revizijskim navodima, tuženi je shodno članu 180. Zakona o radu poštovao propisanu proceduru, jer je upozorenjem od 15.05.2007. godine, prethodno više puta istaknuti zahtev za iseljenje iz stana u ..., ... .../..., tužiocu ponovio i ostavio mu rok za predaju nepokretnosti do 31.05.2007. godine, uz navođenje da postojeće ponašanje tužioca, koje je protivno aktima tuženog, predstavlja povredu radne discipline, jer se u istom stiču elementi otkaznog razloga iz člana 179. tačka 1-6. Zakona o radu.

Neosnovano je i ukazivanje tužioca da korišćenje stana u ... nije bilo u vezi sa njegovim radnopravnim statusom kod tuženog, jer iz člana 2. ugovora o zakupu broj ... od 21.05.2001. godine sledi da će tužilac kao zakupodavac stan broj ... u ..., ... .../... koristiti za službene potrebe, odnosno za vreme dok obavlja funkciju dopisnika listova „Politika“ ad, dok je članom 3. ugovora propisano da opisana nepokretnost ne može biti predmet otkupa i da se vezuje za vršenje funkcije dopisnika zakupodavca u ... .

Tužiočevo ukazivanje da tuženi nije vlasnik stana, odnosno da je to „Politika“ ad kao treće lice, bez uticaja je na odluku u ovoj parnici, jer sporni pravni odnos nije pitanje vlasništva na stanu već zakonitost rešenja kojim je tuženi, kao poslodavac tužiocu, kao zaposlenom, ugovor o radu otkazao zbog nepoštovanja radne discipline, kao posledice nepostupanja po nalogu poslodavca da po raspoređivanju u dopisništvu u ..., ..., isprazni i tuženom preda stan u ..., koji je koristio po osnovu ugovora o zakupu zaključenog sa tuženim.

Neosnovano je i revizijsko ukazivanje da se opisano postupanje tužioca ne može smatrati opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, jer kao takvo nije predviđeno ni zakonskim propisima ni aktima tuženog. Nižestepeni sudovi su dali razloge za svoju odluku iz kojih sledi da taksativno nabrajanje ponašanja koje u smislu citiranog člana 179. tačka 1 – 6. Zakona o radu može biti razlog za otkaz ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline, nije neophodno i da isto predstavlja standard ponašanja vezan za okolnosti konkretnog slučaja, koje su u ovom parničnom postupku pravilno utvrđene i u skladu sa citiranim materijalno pravnim odredbama ocenjene osnovanim.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Revizijsko pobijanje drugostepene presude u pogledu odluke o troškovima i zakonske zatezne kamate na iste, neosnovano je imajući u vidu da tužiočevim redovnim pravnim lekom rešenje o troškovima nije pobijano.

Kako revizija tužioca nije usvojena, a izdatak tuženog nastao sačinjavanjem odgovora na reviziju u smislu člana 154. stav 1. ZPP ne predstavlja nužni trošak, to su shodno članu 165. stav 1. ZPP odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić