Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 702/2021 od 05.10.2021. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Nišu P1 12/19 od 10.12.2020. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 1. ZPP, budući da je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio sve odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Takođe, drugostepeni sud je ocenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je prestao radni odnos na radnom mestu direktor operacija rešenjem tuženog od 26.12.2018. godine usled organizacionih promena.

Tokom neformalnog razgovora 18.10.2018. godine, predstavnik tuženog je ponudio tužiocu, kao opciju, sporazumni prestanak radnog odnosa, pri čemu nije bilo uvredljivog ponašanja ni naloga tužiocu da napusti radno mesto. Nakon toga, tužilac nije dolazio na posao, ali je putem službenog mejla i dalje bio u kontaktu sa kupcima sve do 29.10.2018. godine, kada je po dogovoru trebalo da mu bude uručen pisani otkaz, što se tada nije dogodilo, već je tuženi doneo rešenje o otkazu dva meseca kasnije 26.12.2018. godine (tužilac je odbio da primi to rešenje), a tuženi je tužiocu ugasio nalog za elektronsku poštu 27.12.2018. godine. Tužilac se obratio tuženom pisanom predstavkom od 28.12.2018. godine, smatrajući da mu je ukidanjem mejla onemogućeno da obavlja rad. Istog dana, obratio se tuženom sa zahtevom da organizuje proslavu povodom prestanka radnog odnosa, nakon čega mu je saopšteno da neće moći da organizuje proslavu za zaposlene u prostorijama poslodavca bez odobrenja direktora, već da to može da učini van kompanije. Na kraju dana 28.12.2018. godine, tuženi je poslao cirkularni mejl, kojim su zaposleni obavešteni da je tužiocu prestao radni odnos zbog reorganizacije i da postoje aktivnosti tužioca kojim se može naneti šteta kompaniji. Poslodavac je ocenio neprikladnim ponašanje tužioca koji je koristio kanal službene komunikacije da bi zaposlenima uputio poruke povodom prestanka radnog odnosa. Zaposlenima je istim mejlom naloženo da se ne pridružuju aktivnostima koje nisu povezane sa poslovanjem kompanije, poslom ili koje pretpostavljeni ne podržava i naznačeno je da mejl ne treba deliti sa tužocem. Tužilac smatra da je diskriminisan time što mu je poslodavac na uvredljiv način saopštio da napusti firmu, smatrajući da mu je na taj način pre prestanka radnog odnosa uskraćena poslovna komunikacija i mogućnost da iznosi svoje stavove, i što je sprečen da se obrati i zahvali najbližim saradnicima poslednjeg dana na poslu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Prema članu 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu.

Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09), propisano je da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva, na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti, ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. stav 1. tačka 1. određuje institut diskriminacije kao neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje – propuštanje, na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe lica i na članove njihovih porodica, koje se zasniva na njihovom ličnom svojstvu.

Prema članu 16. stav 1. istog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Odredbom člana 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, be. 24/05 ... 13/17), propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi učinio akt diskriminacije, teret dokazivanja, da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi tuženi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilano su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 2, člana 45. stav 2. i člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije i člana 18. Zakona o radu, kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminacije, naknadu štete i objavljivanje presude u dnevnom listu, s obzirom da tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi učinio akt diskriminacije. Naime, tuženi je 26.12.2018. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, 27.12.2018. godine je ukinut tužiočev nalog za elektronsku poštu, a 28.12.2018. godine tuženi je obavestio tužioca da bez odobrenja direktora neće moći da organizuje koktel u prostorijama kompanije. Istog dana su zaposleni obavešteni da je tužiocu prestao radni odnos zbog reorganizacije, uz ocenu da su aktivnosti tužioca bile potencijalno štetne za kompaniju, zbog čega je zaposlenima data preporuka da se ne pridružuju ovim aktivnostima. Međutim, tuženi nije preduzeo navedene radnje zbog tužiočevog ličnog svojstva, već opravdano, zbog nove organizacije usled koje je tužiocu prestao radni odnos i u skladu sa svojom poslovnom politikom i standardima koje je postavio za zaposlene, čime se ostvaruju ciljevi koje propisuje zakon. Iako ocene i preporuke tuženog nisu bile povoljne za tužioca, tuženi se pre i tokom otkaza nije obraćao tužiocu na uvredljiv način i nije iznosio neistinite činjenice pred drugim licima u kompaniji, stavljajući tužioca u neravnopravan položaj u odnosu na druga lica. Stoga načelo jednakosti u pogledu prava iz radnog odnosa nije povređeno, dok radnje za koje tužilac smatra da predstavljaju akt diskriminacije nisu učinjene na način da vređaju čast, ugled i dostojanstvo ličnosti tužioca.

Revizijom tužioca se oporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što u smislu člana 407. stav 2. ZPP, nije dozvoljen revizijski razlog, pa revizijski sud ove navode nije posebno cenio.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić