.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 976/2014
17.06.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Lidije Đukić, predsednika veća, Božidara Vujičića i Spomenke Zarić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje K.Z. iz Z., čiji je punomoćnik S.R., advokat iz Z., protiv tužene T.š. u Z., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz Z., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2374/13 od 26.02.2014. godine, u sednici održanoj 17.06.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2374/13 od 26.02.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 407/11 od 21.05.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tužene broj 01-328 od 05.08.2011. godine i da se obaveže tužena da vrati tužilju na posao. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 202.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.05.2013. godine do isplate.
Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2374/13 od 26.02.2014. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je u odbijajućem delu prvostepena presuda i tužba je odbačena. Stavom drugim izreke, preinačeno je delimično rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen zahtev tužene da se obaveže tužilja da joj naknadi troškove parničnog postupka preko 136.700,00 dinara sa zateznom kamatom, dok je u preostalom delu odbijena žalba i potvrđeno rešenje o troškovima spora.
Protiv pravnosnažnog rešenja donesenog u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijano rešenje u smislu odredbe člana 399. u vezi člana 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i radila je na radnom mestu nastavnika engleskog jezika. U disciplinskom postupku koji je tužena sprovela protiv tužilje, rešenjem direktora tužene broj 01-328 od 05.08.2011. godine, tužilja je proglašena krivom zbog učinjenih težih povreda radnih obaveza iz člana 13. stav 1. tačka 15. i 17. Pravilnika o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih i izrečena joj je disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila prigovor, koji je odlukom Školskog odbora tužene broj 01-355 od 30.08.2011. godine, odbijen. Tužilja je tužbom u ovoj pravnoj stvari tražila da se poništi rešenje direktora tužene broj 01-328 od 05.08.2011. godine.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, dok je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je ukinuo u odbijajućem delu prvostepenu presudu i odbacio tužbu, kao nedozvoljenu.
Odredbom člana 145. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 i 52/11), propisano je da na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposleni imaju pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja direktora. Stavom 7. istog člana zakona, propisano je da ako organ upravljanja ne odluči po prigovoru ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odnosno od dana dostavljanja odluke.
Ispitujući zakonitost spornog rešenja od 05.08.2011. godine, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužba nedozvoljena, s obzirom da tužilja nije tražila i poništaj odluke Školskog odbora tužene, već samo rešenja direktora tužene (prvostepene odluke), zbog čega je pravilno tužba odbačena. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je rešenjem direktora tužene od 05.08.2011. godine, tužilji izrečena mera prestanka radnog odnosa, a da je odlukom Školskog odbora tužene od 30.08.2011. godine, odbijen prigovor tužilje. Imajući u vidu propisanu dvostepenost postupka u odlučivanju o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja, a kako primenom odredbe člana 145. stav 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, tužilja podnetom tužbom u ovoj pravnoj stvari nije tražila i poništaj odluke Školskog odbora tužene od 30.08.2011. godine, kojim je rešenje direktora tužene od 05.08.2011. godine postalo konačno, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužba nedozvoljena, zbog čega je prvostepenu presudu ukinuo u odbijajućem delu i tužbu odbacio.
Neosnovani su revizijski navodi da je pogrešan zaključak drugostepenog suda jer je tužilja podnela prigovor protiv prvostepenog rešenja, sačekala odluku drugostepenog organa i tek nakon toga podnela tužbu kojom traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, zbog čega je ispoštovana procedura koja je propisana zakonom. Saglasno citiranoj zakonskoj odredbi člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, predviđena je dvostepenost u postupku odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja, što podrazumeva i odluku o prestanku radnog odnosa odnosno otkaza ugovora o radu. Naime, predmet tužbenog zahteva u sudskom sporu u cilju zaštite povređenog prava zaposlenog mora biti konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora zaposlenog protiv prvostepenog rešenja (prvostepeno rešenje samo u slučaju kada poslodavac i po isteku zakonom propisanog roka ne donese odluku o prigovoru, primenom člana 145. stav 7. citiranog zakona). Pri tom kada je o prigovoru zaposlenog odlučeno rešenjem nadležnog organa, tada konačnu odluku ne čini samo drugostepena odluka, već i prvostepena odluka koja se njome potvrđuje, jer drugostepena odluka konzumira i odluku prvostepenog organa. Imajući u vidu da predmet zaštite pred sudom moraju biti i prvostepena i drugostepena odluka poslodavca, pa kako tužilja nije zahtevala poništaj i odluke Školskog odbora tužene, već samo prvostepene odluke i to rešenja direktora tužene od 05.08.2011. godine, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužba nedozvoljena.
Tužena je u sporu uspela, troškove postupka je tražila i opredelila preko punomoćnika, pa je pravilna odluka o troškovima postupka doneta u smislu odredbe člana 150. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pravilno je drugostepeni sud zaključio kada je dosudio samo nužne i potrebne troškove za vođenje ove parnice, zbog čega su neosnovana ovakva žalbena ukazivanja tužilje.
Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 405. stav 1. u vezi člana 412. stav 5. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Lidija Đukić, s.r.
