Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je, prema navodima revizije, u usvajajućem delu u stavu prvom i trećem izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Pravnosnažnom presudom obavezan je tuženi da isplati tužiocu naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, jer je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada tužilac imao stvarne i opravdane troškove prevoza na relaciji selo Radovnica – Trgovište – Vranje, u sitaciji da tužilac ima prebivalište u selu Radovnica, gde je i registrovano sedište tuženog, a da je zbog potreba posla putovao u Vranje, gde se nalaze kamioni tuženog. O ovom pravu tužioca i visini tražene naknade nižestepeni sudovi su odlučili primenom Odluke tuženog o načinu regresiranja putnih troškova i drugih troškova prevoza zaposlenih br. 178/15 od 16.11.2015. godine i pravilnom primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, koji ne zahtevaju ni novo, niti drugačije tumačenje. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od sudske prakse po pitanju prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pri čemu odluka o tužbenom zahtevu kao u ovoj pravnoj stvari zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju.

Razlozi revizije se delimično odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 28.12.2020. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 108.190,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi naped propisani imovinski cenzus, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković