Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede postupka pred drugostepenim sudom na koju se ukazuje u reviziji, jer je isti sud ocenio sve bitne navode žalbe tužioca i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vozača vatrogasnog vozila a po ugovoru o radu 23.11.2005. godine. Tužilac i tuženi su zaključili Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada dana 14.06.2007. godine, između ostalog u pogledu isplate novčane naknade – otpremnine, a istog dana tužiocu je otkazan ugovor o radu osporenim rešenjem, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, kako je to naznačeno i u navedenom sporazumu, sve primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. Naime, donošenjem Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog došlo je do smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu vozača vatrogasnog vozila na kome je tužilac radio, pa je primenom kriterijuma za određivanje viška zaposlenih od 28.08.2006. godine i pomenutog Pravilnika, izvršeno bodovanje nakon čega je tužilac imao najmanji broj bodova. Ocenu rada tužioca i bodovanje izvršio je neposredni rukovodilac odeljenja protivpožarne zaštite, komandir vatrogasne jedinice i koordinator za bezbednost. U postupku je dalje utvrđeno da je zaposleni VV bio u radnom odnosu kada je tužiocu otkazan ugovor o radu po navedenom osnovu i to na poslovima vođe smene, te da pomenuto lice nikada nije radilo niti je bilo raspoređeno na radno mesto vozača vatrogasnog vozila, koje poslove je obavljao tužilac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja i isplatu naknade štete u visini isplaćenih zarada u traženom periodu, sa ocenom sudova da je postupak otkaza po navedenom osnovu sproveden u skladu sa zakonskim i opštim aktima tuženog.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na rad i sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 182. istog zakona propisano je da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom po napred navedenom osnovu, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od šest meseci, a ukoliko nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos. Odredbom člana 48. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, propisano je da poslodavac usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, može zaposlenog proglasiti viškom i otkazati mu ugovor o radu u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih, a odredbom člana 49. da je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu na način i u visini kako je to predviđeno ovim ugovorom.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u kontekstu navedenih materijalnopravnih odredbi, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osporeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu doneto u skladu sa zakonom i opštim aktima tuženog. Naime, kod tuženog je došlo do smanjenja broja izvršilaca i obima posla na radnom mestu vozača vatrogasnog vozila, koje poslove je tužilac obavljao, pa je tuženi pravilno primenio kriterijume za određivanje viška zaposlenih od 28.06.2006. godine, iskazani kroz ocenu rezultata rada a odnose se na samostalnost u radu, stručnost u poslu, kvalitet u radu, kreativnost, motivisanost, radna i tehnološka disciplina, odnos prema drugima i timski rad i odnos prema sredstvima rada. S obzirom da je nakon primene ovih kriterijuma tužilac imao najmanji broj bodova, da su ocenu rezultata rada dali neposredni rukovodioci tužioca, odnosno zaposleni kojima je to u opisu posla, da je period ocenjivanja obuhvatio više godina unazad, ne mogu se prihvatiti kao osnovanim navodi revizije tužioca da mu je ugovor o radu po navedenom osnovu otkazan iz šikanoznih razloga, niti je tužilac u toku postupka koji je prethodio donošenju pobijane presude, te navode dokazao. Suprotno navodima revizije, prilikom izvršenog ocenjivanja i utvrđivanja rezultata rada tužioca, morala se uzeti u obzir činjenica da je tužilac u prethodnom periodu bio disciplinski kažnjavan, jer je i to jedna od činjenica koja ukazuje na radnu disciplinu tužioca i njegov odnos prema sredstvima rada, nezavisno od toga što povodom događaja na koji se ukazuje u reviziji i zbog čega je on disciplinski kažnjavan, nije doneta pravnosnažna krivična presuda.

Iz navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić