Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23- drugi zakon) u vezi sa odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 10/23) i ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanjem u reviziji na povredu odredabe člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, u stvari se osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu „portir – čuvar“ u Sektoru pravnih i opštih poslova. Prema opisu poslova tog radnog mesta, portir – čuvar obavlja poslove portira na glavnom ulazu u zgradu, vrši kontrolu ulaska i izlaska zaposlenih i stranaka društva, kao i zakupaca i njihovih stranaka, izdaje propusnice društva strankama uz zadržavanje lične karte i po potrebi i mogućnosti prati ih do traženog radnika, sprečava iznošenje imovine – inventara društva bez odgovarajuće propratne dokumentacije, vodi sve evidencije u vezi dolaska i odlaska sa posla u toku radnog vremena, posle njega, neradnim danom i državnim praznicima, ne dozvoljava ulazak i zadržavanje lica bez razloga. Mesto rada tužioca je bilo u „Brodoremontu“ ..., Obala ... . Tužilac je kod tuženog imao 12- časovno radno vreme sa smenom od 07 časova ujutru do 19 časova uveče i od 19 časova uveče do 07 časova ujutru narednog dana. U „Brodoremont“ ... radila su četvorica portira – čuvara, ali je svaki portir radio sam u smeni. Tužiocu je rešenjem tuženog od 03.12.2015. godine otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, koje je kao razlog za otkaz predviđeno člana 137. stav 1. tačka 33. Kolektivnog ugovora i članom 3. Aneksa 7. ugovora o radu od 13.02.2015. godine u vezi sa članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu. U obrazloženju rešenja je navedeno da se dana 22.07.2015. godine dogodila krađa na trećem mostu u „Brodoremont“ ... i da je tom prilikom ukradeno šest gvozdenih točkova. Tužilac je obišao treći most u 19,18 časova i navedenu lokaciju dalje do kraja smene nije obilazio, pa ni u periodu od 21,40 časova do 23,42 časa, a krađa se desila u periodu od 22,35 časova, kada je prispeo čamac i pristao na taj most, u 22,39 časova jedna osoba se popela na most i uzela točkove i dodala ih u čamac, a u 22,58 časova čamac je napustio „Brodoremont“. U knjizi izveštaja tužilac nije naveo da se desila krađa, niti bilo šta sumnjivo i izjavio je da smenu predaje ispravnu. Prema Uputstvu tuženog o radu zaposlenih u službi obezbeđenja od 29.01.2015. godine, tužilac je bio u obavezi da konstantno nagleda krug putem video nadzora i da objekat obilazi u razmaku od dva sata najmanje (može i češće). S obzirom da tužilac u periodu kada se desila krađa nije bio u obilasku, morao je na monitoru u portirnici, putem kamera za video nadzor, vršiti nadgledanje kruga i sumnjivih aktivnosti. U periodu kada se krađa dogodila sve kamere su radile i na snimcima koje su kamere zabeležile jasno se vidi čitav događaj i čak pet sumnjivih aktivnosti. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, 27.08.2015. godine, tužiocu je uručeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz u kom su u obrazloženju navedene sve činjenice i dokazi koji su navedeni i u rešenju o otkazu ugovora o radu. Na ovo upozorenje tužilac se pismeno izjasnio 03.09.2015. godine negirajući da je učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret i navodeći da nije tačno da je nesavesno i nemarno izvršavao svoje radne obaveze.

Navedenog dana 21.07.2015. godine, tužilac je radio smenu od 19 časova uveče do 07 časova ujutru narednog dana. U skladu sa obavezom da na svaka dva sata ili češće ide u obilazak kruga preduzeća, tužilac je izvršio obilazak od 18,50 do 19,10 časova, od 19,30 do 20,10 časova, od 20,35 do 21,40 časova, od 23,42 od 23,56 časova i u 04,10 časova. Sporni (treći) most obišao je u 19,10, a nakon toga više nije odlazio u obilazak tog mosta. Prilikom obilaska kruga društva, prolazio je blizu tog mosta, ali osvetljenje nije radilo pa se nije moglo ništa videti. Tu je reka, a na stazi kojom se prilazilo mostu nalazio se otpadni materijal. Krug društva je površine oko 4 hektara i za njegov obilazak je potrebno od 20 minuta do pola sata. Taj krug je pokriven sa 25 kamera za video nadzor. Monitiri preko kojih se vrši video nadzor su dimenzija 40h25cm. Snimak prostora na trećem mostu, koji nije osvetljen, mutan je i nejasan i tužilac nije mogao jasno da vidi treći most i događanja na njemu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonito pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu, a tuženog obavezali da tužioca vrati na rad, primenom odredbe člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu. Zaključili su da se u radnjama tužioca ne stiču elementi povrede radne obaveze iz pomenute zakonske odredbe, jer nije utvrđeno postojanje krivice tužioca. Po stanovištu prvostepenog suda, neobilazak mosta do kraja smene bio je uslovljen okolnostima koje se tužiocu ne mogu staviti u krivicu, a to su velika površina kruga preduzeća koji je trebalo obilaziti, neobezbeđenost kruga u tom delu, neosvetljenost mosta, činjenica da je tužilac radio sam u smeni, a u pogledu obaveze tužioca da kad nije u obilasku vrši video nadzor, to su male dimenzije monitora. Po stanovištu drugostepenog suda, uz navedeno, s obzirom na to da se tužilac u vreme kada je izvršena krađa, nakon izvršenog obilaska, nalazio u portirnici, tuženi nije konkretizovao radnju tužioca – da nije vršio konstantan monitoring. Nezavisno od toga, neosvetljenost mosta, te dimenzije slike na monitoru, dovode u sumnju objektivnu mogućnost svakog čoveka da u takvim uslovima uoči sumnjive aktivnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su usvajanjem tužbenog zahteva tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad kod tuženog, kao i za naknadu štete, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tač. 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama i dopunama), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Odredbom člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, propisana je procedura koju poslodavac mora da sprovede pre otkaza ugovora o radu, između ostalog, u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. tog zakona, dužan je da zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1). Obaveza poslodavca je da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2).

Kolektivnim ugovorom tuženog od 12.01.2015. godine, u članu 137. stav 1. tačka 33, predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to neizvršavanjem ili nesavesnim, neblagovremenim ili nemarnim izvršavanjem radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu.

Dakle, iz sadržaja odredbe člana 179. stav 1. tačke 1. i 5. Zakona o radu, sledi da je osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne obaveze postojanje njegove krivice, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. Po nalaženju Vrhovnog suda, tuženi u konkretnom slučaju nije dokazao postojanje krivice tužioca. Tuženi, kao poslodavac, nije obezbedio uslove rada koji bi tužiocu omogućili kvalitetno izvršavanje poslova „portira – čuvara“ koje je tužilac obavljao. Pri tom, ponašanje tužioca koje se sastoji u neobilaženju trećeg mosta do kraja smene, a što je stavljeno tužiocu na teret kod kvalifikacije povrede radne obaveze, nije u uzročno – posledičnoj vezi sa izvršenom krađom, jer u periodu kada se krađa desila i kada su prvi put uočene sumnjive aktivnosti, tužilac je završio redovni obilazak područja fabrike. Eventualna povreda radne obaveze mogla se ogledati samo u nevršenju konstantnog video nadzora u periodu kada se tužilac nalazio u portirnici. Međutim, tuženi u konkretnom slučaju, i po nalaženju Vrhovnog suda, nije dokazao postojanje krivice tužioca u vezi sa ovom obavezom tužioca budući da kao poslodavac nije obezbedio uslove rada koji bi tužiocu omogućili da kvalitetno obavlja ovaj posao. Ovo kod utvrđenih činjenica da su u uslovima noćne smene čuvari radili sami, da je treći most na kome se dogodila krađa bio neosvetljen, da je ceo teren koji je površine 4 hektara bio pokriven sa 25 kamera za video nadzor, koje zaposleni portir-čuvar istovremeno nagleda, pri čemu je dimenzija slike na monitoru mala. Sve ove okolnostima se ne mogu pripisati u krivicu tužioca, pa nema ni povrede radne obaveze od strane tužioca.

Navodima revizije pretežno se pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je bez uticaja na odlučivanje, budući da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Pravna posledica pravnosnažne sudske odluke o poništaju odluke o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu je naknada štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koje zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugorom o radu uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, pa je pravilno usvojen i zahtev za isplatu izgubljenih zarada uz uplatu pripadajućih doprinosa. Pravna posledica je povraćaj tužioca kao zaposlenog na rad.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković