Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09, koji zakon se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP - „Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je Ugovorom o radu od 19.11.2004. godine zasnovao radni odnos kod tužene za radno mesto direktora Filijale u Č., a Aneksom od 11.01.2008. godine, raspoređen je na poslove direktora Odeljenja podrške, Filijale Č.. Rešenjem tužene od 26.03.2009. godine, tužilac je udaljen sa rada zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio povredu radne obaveze iz člana 125. tačka 8, 9, 12, 18 i 24. Pojedinačnog kolektivnog ugovora i člana 19. Ugovora o radu, a rešenjem od 24.06.2009. godine, otkazan mu je ugovor o radu zbog teže povrede radne obaveze i utvrđeno da mu radni odnos prestaje sa 26.06.2009. godine. Rešenjem inspektora rada od 26.08.2009. godine, odloženo je izvršenje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužiocu do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka, pokrenutog po tužbi tužioca radi poništaja navedenog rešenja o otkazu (podnetom, tada Opštinskom sudu u Čačku), a žalba tužene izjavljena protiv ovog rešenja odbijena je rešenjem Ministarstva rada i socijalne politike RS od 25.12.2009. godine. Aneksom ugovora o radu od 04.09.2009. godine, tužilac je privremeno vraćen na rad i to počev od dana prestanka radnog odnosa – 27.06.2009. godine do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka po tužbi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, a ovim Aneksom, privremeno je raspoređen na radno mesto samostalni saradnik – depozit u Odeljenju podrške, Filijale u K.. Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 364/10 od 20.01.2011. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1657/11 od 19.01.2012. godine, pravnosnažno je poništeno rešenje tužene od 24.06.2009. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu, a tužena obavezana da ga vrati na rad. Sudovi su utvrdili i da je zbog tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, tužena banka pokrenula postupak utvrđivanja viška zaposlenih, donela predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji je dostavljen Sindikatu i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koji su se na predlog izjasnili, a potom donela i Odluku o izmenama i dopunama Odluke o organizaciji tužene i Pravilnik o izmenama Pravilnika o sistematizaciji, kojima su ukinuta sva radna mesta u organizacionim delovima Odeljenja podrške, pa time i radno mesto na koje je tužilac raspoređen Aneksom. Po sprovedenom postupku donela je pobijano rešenje od 27.12.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 19.04.2004. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom na radnom mestu na koje je raspoređen Aneksom ugovora o radu od 04.09.2009. godine, jer je ukinuto navedeno radno mesto, a nije postojala mogućnost raspoređivanja na druge poslove kod istog ili drugog poslodavca, kao ni mogućnost preduzimanja drugih mera za zapošljavanje. Pre prestanka radnog odnosa po ovom rešenju, tužiocu je isplaćena otpremnina.

Kod ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje od 27.12.2010. godine, a obavezao tuženu da tužioca vrati na rad, nalazeći da je tužena, zloupotrebom svojih ovlašćenja, povredila prava tužioca, kao zaposlenog, s obzirom da je još 2008. godine bilo izvesno da će sva radna mesta u Odeljenju podrške biti ukinuta, a time i radno mesto na koje je tužilac raspoređen Aneksom od 04.09.2009. godine.

Pobijanom odlukom, preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz zaključak drugostepenog suda da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom i uz prethodno pravilno sproveden postupak utvrđivanja viška zaposlenih, predviđen članom 153. do 157. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nije vezan pravnom kvalifikacijom razloga, kao ni primenom materijalnog prava na kojima su zasnovane nižestepene odluke, pa nalazi da je pravilno prvostepenom odlukom usvojen tužbeni zahtev i poništeno pobijano rešenje tužene o otkazu ugovora o radu, ali iz razloga što se zaposlenom ne može dva puta otkazati isti ugovor o radu, pa i u situaciji kada se radi o otkazu po različitim osnovima.

Naime, primenom člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05, 61/05 i 54/09, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijane odluke tužene), protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, on može, u roku od 90 dana od dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava, pokrenuti spor pred nadležnim sudom. Dakle, sudski postupak radi zaštite prava iz radnog odnosa može se pokrenuti samo protiv konačne odluke poslodavca kojom je odlučeno o pravima zaposlenog, a u skladu sa navedenom odredbom, odluka poslodavca je konačna danom donošenja.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog zaključenjem Ugovora o radu od 19.11.2004. godine, ali mu je rešenjem tužene od 24.06.2009. godine, otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze i utvrđeno da mu radni odnos prestaje sa 26.06.2009. godine. Aneks ugovora o radu od 04.09.2009. godine, zaključen je u postupku izvršenja rešenja inspektora rada od 26.08.2009. godine, kojim je tužilac privremeno vraćen na rad i to počev od dana prestanka radnog odnosa do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka po tužbi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, čime je zapravo samo odloženo izvršenje rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužiocu, što znači da zaključenjem ovog Aneksa tužilac nije ponovo zasnovao radni odnos kod tužene.

Iz navedenog proizlazi da je tužiocu Ugovor o radu od 19.11.2004. godine otkazan i radni odnos mu je prestao 26.06.2009. godine, na osnovu konačnog rešenja tužene od 24.06.2009. godine. Ovo rešenje pravnosnažno je poništeno odlukom suda koja je postala pravnosnažna 19.01.2012. godine, pa u ovom periodu (od 26.06.2009. do 19.01.2012. godine), tužilac nije ni mogao predstavljati tehnološki višak zaposlenih, niti mu je radni odnos mogao prestati po bilo kom drugom osnovu, jer tada nije ni bio u radnom odnosu kod tužene. Imajući ovo u vidu, odnosno da je u momentu donošenja pobijanog rešenja, 27.12.2010. godine, tužena već otkazala tužiocu Ugovor o radu od 19.11.2004. godine (zbog povrede radne obaveze - član 179. stav 2. Zakona o radu), to mu pre pravnosnažnosti sudske odluke o poništaju tog rešenja, odnosno pre 19.01.2012. godine, nije mogla doneti novu odluku o otkazu istog Ugovora o radu i prestanku radnog odnosa po drugom osnovu.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je rešenje tužene doneto u momentu kada je ugovor o radu tužiocu već bio otkazan, pa je prvostepenom odlukom pravilno poništeno, kao nezakonito, čime su nastupili uslovi za primenu člana 191. Zakona o radu, koji reguliše pravne posledice nezakonitog otkaza, pa je pravilno prvostepenom odlukom usvojen i zahtev tužioca da ga tužena, kao poslodavac, vrati na rad.

S obzirom da je pobijanom presudom donesenom u drugom stepenu, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena odluka i odbijen tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

                                                                                                                                       Predsednik veća

                                                                                                                                sudija Vesna Popović,s.r.