U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Dobrijević, advokat iz ..., protiv tuženog „IDEA“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Živorad Ikonović, advokat iz ..., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1240/19 od 31.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1240/19 od 31.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1240/19 od 31.05.2020. godine odbijena je žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P1 183/15 od 20.12.2018. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi izvršio diskriminaciju tužilje na osnovu ličnog svojstva, na način bliže opisan u izreci i da se obaveže tuženi da naknadi tužilji nematerijalnu štetu na ime duševnih bolova zbog povrede ličnosti, na ime pretrpljenog straha i na ime umanjene životne aktivnosti u iznosima navedenim u stavovima II, III, IV izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka u sadržini revizije nije konkretno ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog u periodu od juna 2003. godine do 31.10.2014. godine, kada joj je prestao radni odnos, kao tehnološkom višku, uz isplaćenu otpremninu u novčanom iznosu od 229.990,00 dinara, a koju opciju je tužilja sama izabrala. Protiv rešenja o prestanku radnog odnosa tužilja nije vodila spor. Tužilja je radila na poslovima ..., u Sektoru ..., a od avgusta 2010. godine u Sektoru ..., na poziciju ... gde joj je rukovodilac bila BB. Počev od novembra 2012. godine tužilja je otvorila bolovanje radi održavanja trudnoće i bila je na bolovanju i porodiljskom odsustvu neprekidno do 06.06.2014. godine. Zbog bolesti deteta tužilja je otvorila bolovanje do 30.07.2014. godine i za vreme odsustvovanja ostvarivala je sva prava iz radnog odnosa. Potom, do 15.08.2014. godine tužilja je koristila godišnji odmor, a za to vreme je slala mejlove BB koja nije odgovarala, zbog čega su kod tužilje počeli panični napadi. Tužilja nije pokušavala da ode u firmu da se raspita zbog čega BB ne odgovara na mejlove. Nakon što se vratila na posao 16.09.2014. godine, tužilju je pozvala BB na sastanak i napomenula joj da se u Sektoru ... mnogo radi i da zbog psihičkog stanja, koje joj je tužilja opisala i zbog toga što ima malo dete da bi bilo bolje da pređe u neki drugi sektor, na neko mirnije radno mesto. Dana 27.10.2014. godine BB je pozvala tužilju na sastanak i tom prilikom je izjavila da žene sa malom decom nisu podobne za rad, jer su potrebni ljudi koji će raditi od 08 do 20 časova. Predložila je tužilji sporazumni raskid ugovora, što je podrazumevalo tri meseca isplate plate ili premeštaj na drugo radno mesto u maloprodaji ili da tužilja bude proglašena tehnološkim viškom ili da pređe u deo tuženog koji se bavi nekretninama. Premeštanje na drugo radno mesto tužilji nije odgovaralo, jer je ona po struci ..., pa se opredelila za opciju tehnološkog viška i isplaćena joj je otpremnina. Tužilja je potom podnela pritužbu Poverenici za rodnu ravnopravnost koja je dala mišljenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužilji, nakon čega se BB, koja je od 01.10.2014. godine zaposlena u društvu „Merkator“, pismenim putem izvinila tužilji zbog načina na koji je komunicirala sa njom krajem meseca oktobra 2014. godine, navodeći da nije koristila najpogodnije reči kojima bi objasnila kompleksnu situaciju u kojoj se nalazio poslodavac i da njena namera nije bila da na bilo koji način diskriminiše tužilju. Zbog ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca i gašenja radnih mesta u Sektoru ..., Služba ..., prestao je radni odnos ne samo tužilji već i drugim zaposlenima iz tog sektora.

Iz nalaza i mišljenja Instituta za medicinu „dr Dragomir Krajović“ od 02.03.2018. godine proizlazi da je tužilja lečena psihijatrijski ambulantno dve godine, počev od gubitka zaposlenja 31.10.2016. godine i da ima umanjenu opštu životnu aktivnost od 10% zbog umerene depresivnosti, gubitka volje, obavljanja poslova uz napor, smanjene učestalosti aktivnosti koje su joj prethodno pričinjavale zadovoljstvo i povišene napetosti, bez obzira što su psihičke tegobe anksioznog tipa javile pre predmetnog razgovora sa BB, mogu se dovesti u vezu sa istom zbog neizvesnosti odgovora na ponovljene pokušaje tužilje da stupi u kontakt sa BB i da dobije bliže odrednice u vezi vraćanja na posao. Tužilja uz pojačan napor obavlja poslove koji se odnose na organizaciju socijalnih interakcija, druženje sa prijateljima, organizaciju zabave i aktivnosti koje zahtevaju veći nivo volje i motivacije, a sve ostale aktivnosti može da obavlja bez ikakvog napora. Trpela je strah umerenog intenziteta mesec dana po prestanku zaposlenja, a strah slabog intenziteta sve do kraja 2016. godine. Strah je doveo do anksiozno depresivnog sindroma koji kao reakcija na stresne životne okolnosti traje i dalje.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi nije diskriminisao tužilju po osnovu ličnog svojstva, to jest da istu nije stavio u nepovoljniji radnopravni položaj u odnosu na ostale zaposlene iz njenog sektora zbog korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva zbog nege deteta.

Nasuprot navodima revizije, pobijana odluka je pravilna.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano članom 21. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 12. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009), članom 2, diskriminacija i diskriminatarsko postupanje definisano je kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na ličnim svojstvima ili pretpostavljenim ličnim svojstvima (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu...). Oblici diskriminacije propisani su u članu 5. navedenog zakona sa zajedničkom karakteristikom da se određeno lice zbog ličnog svojstva stavlja u nepovoljniji položaj. Ova karakteristika diskriminacije je obuhvaćena i kod propisivanja zabrane diskriminacije na radu iz članova 18, 19. i 20. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005...75/2014) odrednicom da je zabranjeno da se lice zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja i drugih osnova iz člana 18, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica, uključujući i zaposlenog, u pogledu uslova rada i prava iz radnog odnosa, usavršavanja i napredavanja na poslu.

Diskriminacija u oblasti rada definisana je u članu 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, kao narušavanje jednakih mogućnosti za uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad i druga nabrojana prava. Stavom 3. istog člana je propisano da se diskriminacijom ne smatra pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni ili odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana. Iz citiranih odredaba zakona sledi da diskriminacija na radu ogleda kroz povredu načela jednakosti zaposlenih, a da je njeno obeležje u tome da se zbog ličnog svojstva za određenu ličnost čini nepovoljna razlika u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, pri čemu to razlikovanje nije zasnovano na razlogu koji teži opravdanom cilju.

Tužilja smatra da je trpela diskriminaciju od strane tuženog, kao poslodavca, koje se ogleda u stavljanju u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, a sve zbog korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, te citiranih normi materijalnog prava, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su odbili opisani zahtev tužilje, a sa jasno datih razloga.

Prvostepeni sud pravilno interpretira značenje zakonske definicije diskriminacije, te zaključuje da diskriminacija postoji ukoliko se izvrši akt kojim se čini razlika, odnosno nejednako postupanje (isključivanje, ograničavanje, davalje prvenstva) po nedozvoljenom osnovu - ličnom svojstvu tražioca pravne zaštite. Dakle, diskriminacija postoji samo ako je nejednako postupanje izazvano ličnim svojstvom. U konkretnom slučaju nema dokaza da je postupanje tuženog poslodavca prema tužilji prilikom sprovođenja organizacionih promena na bilo koji način povezano sa njenim ličnim svojstvom, stoga što je veći broj zaposlenih kod tuženog bio u istom položaju kao tužilja i sa svakim od njih tuženi je postupio na isti način. Sledi da tužilja u pogledu uslova rada ili prava iz radnog odnosa nije stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene. Tačno je da je tužiljina neposredno pretpostavljena iznela neprimerenu izjavu da žene sa malom decom nisu pogodne za rad i da su potrebni ljudi koji mogu da rade od 08 do 22 časa, ali ova izjava sama po sebi nije dovoljna da bi se mogao izvesti zaključak o postojanju diskriminacije. Prvo, jer u momentu davanja ove izjave dana 27.10.2014. godine BB nije bila zaposlena kod tuženog, već u društvu „Merkator“, a drugo jer je nezavisno od ove izjave tuženi postupao sa tužiljom kao i sa drugim zasposlenima u njenom sektoru. Dakle, ne postoji radnja (akt) diskriminacije. Tužilja je od poslodavca, usled organizacionih promena, dobila ponudu za sporazumni raskid ugovora o radu, premeštaj na drugo radno mesto ili prestanak radnog odnosa kao tehnološkom višku uz isplatu otpremnine. Prihvatila je poslednju varijantu, primila otpremninu, a akt o prestanku radnog odnosa nije osporavala u sudskom postupku. Ukoliko tužilja smatra da je poslodavac prilikom davanja otkaza postupio protivno pravilima iz Zakona o radu (izuzimajući odredbe o zabrani diskriminacije), to je pravnu zaštitu trebalo da ostvaruje u sudskom postupku u kome se osporava zakonitost tog akta. Takođe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ponuđene opcije tuženog poslodavca u postupku organizacionih promena nemaju karakter uznemiravajućeg ili ponižavajućeg postupanja koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva tužilje u smislu člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije.

Iz izloženog sledi da je pobijana odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava iz člana 2, 3. i 16. Zakona o zabrani diskriminacije.

Kako na strani tuženog nije bilo radnje kojom je prouzrokovana povreda ličnosti, strah ili umanjenje opšte životne aktivnosti tužilje, to je pravilno primenjeno materijalno pravo iz člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete.

Nije od uticaja na drugačije presuđenje u ovom postupku to što je prema mišljenju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti tuženi u slučaju tužilje povredio Zakon o zabrani diskriminacije. Navedeno sa razloga što je postupak pred Poverenikom nezavisan u odnosu na sudski - parnični postupak u kome se utvrđuje postojanje diskriminatorskog postupanja poslodavca. Sud stoga nije vezan preporukama drugih organa, donetim u zasebnim postupcima, već ove akte ceni u dokaznom postupku zajedno sa drugim dokazima, a svoju odluku donosi prema odredbama odgovarajućeg materijalnog prava.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić