Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09, koji se u konkretnom slučaju primenjuje shodno članu 506. stav 1. ZPP – „Sl. glasnik RS“ br.72/11, s obzirom da je tužba podneta pre stpanja na snagu navedenog Zakona, odnosno pre 01.02.2012. godine), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila zaposlena kod tuženog i obavljala poslove tehničkog sekretara, do donošenja pobijanog rešenja direktora tuženog od 04.03.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 3. Zakona o radu, jer je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje, u kome je navedeno da je protiv tužilje podignuta optužnica i da se vodi krivični postupak pred Osnovnim sudom u Somboru, jer je iz džepa direktora tuženog neovlašćeno uzela njegovu platnu karticu i podizala novac. Dana 03.03.2011. godine tužilja se pismeno izjasnila na navode iz upozorenja, osporavajući ih u celosti, ističući da se njima prejudicira ishod krivičnog postupka, jer njena krivica nije dokazana. Rešenje o otkazu ugovora o radu, direktor tuženog je doneo 04.03.2011. godine, kojim se u izreci ne navodi radnja i vreme izvršenja povrede koja joj se stavlja na teret, a sa obrazloženjem kao u navedenom upozorenju. Utvrđeno je da je u krivičnom postupku koji se protiv tužilje vodi pred Osnovnim sudom u Somboru, doneta prvostepena presuda (K 2168/10), kojom je ona oglašena krivom za krivično delo iz člana 225. KZ, falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica, protiv koje je tužilja izjavila žalbu, a drugostepena odluka nije doneta.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi dokazao da je tužilja svojim ponašanjem učinila povredu radne obaveze propisane Pravilnikom o radu kod tuženog, pa je njeno ponašanje diskreditujuće i čini je nepodobnom za ostanak na radu kod poslodavca, na osnovu čega zaključuje da joj je osnovano otkazan ugovor o radu, što i njen tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su u postupku donošenja pobijanog rešenja, kao i u samom rešenju, učinjeni propusti koji ga čine nezakonitim.

Naime, odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05 i 61/05), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1 – 6 ovog Zakona, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da se u upozorenju mora navesti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i otkazni razlog u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, uz precizno navođenje vremena, mesta i radnje izvršenja povrede radne obaveze, jer je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni. U suprotnom, odnosno u odsustvu ovako sačinjenog upozorenja, kao u konkretnom slučaju, kada se iz upozorenja ne može utvrditi kada je izvršena radnja (povreda) koja se zaposlenoj stavlja na teret, povređeno je njeno pravo na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom. Vreme i radnje koje čine povredu radne obaveze, moraju biti uneti i u rešenje o otkazu, jer u sudskom postupku radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu, sud može ispitivati samo postojanje odgovornosti zaposlenog za radnje koje su učinjene u vreme ili u vremenskom periodu navedenom u rešenju, a koje su zaposlenom stavljene na teret odlukom poslodavca. Shodno iznetom, osnovano drugostepeni sud nalazi da vreme izvršenja radnje koja čini povredu, predstavlja bitan element i upozorenja i rešenja o otkazu, jer (pored napred iznetog) bez ovog podatka se ne može utvrditi da li je poslodavac rešenje doneo u rokovima propisanim članom 184. Zakona o radu, što je takođe od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja.

Imajući ovo u vidu, pravilno je drugostepeni sud, pobijanom odlukom usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje direktora tuženog od 04.03.2011. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze, primenom člana 179. tačka 3. Zakona o radu, osnovano nalazeći da je tuženi u postupku donošenja rešenja učinio povredu člana 180. stav 2. Zakona o radu, propuštanjem da u pismenom upozorenju tužilji, kao i u svom rešenju, navede vreme izvršenja povrede koja joj je stavljena na teret, što i odluku donetu u tom postupku čini nezakonitom.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.