Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1, u vezi člana 383. ZPP (održavanje rasprave pred drugostepenim sudom), jer suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ali je izveo drugačiji zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva iz utvrđenog činjeničnog stanja, što nije bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je bila zaposlena kod tužioca na poslovima ... u objektu tužioca u ..., a radni odnos joj je prestao 06.02.2019. godine. Nakon toga, tužilac, tužena i zakupodavac objekta BB u kome se nalazi prodavnica su 13.05.2019. godine, zaključili su vansudsko poravnanje kojim je između ostalog konstatovano da je tužena izmirila sva svoja dugovanja po osnovu radnog odnosa i manjka nastalog u ... u ..., te da su na ovaj način regulisali sva potraživanja i da je saldo na karticama nula. Dana 11.06.2018. godine, tužiocu je isporučena ... od strane privrednog društva „VV“ DOO, koju je zaprimila i prijem potpisala tužena, prema fakturi – otpremnici .../..., u vrednosti od 105.025,68 dinara. Tužena navedenu fakturu – otpremnicu nije evidentirala u knjizi evidencije prometa, što je bila njena obaveza kao prodavca u situaciji kada se dopremi roba sa fakturom, niti je u skladu sa obavezom prodavca fakturu poslala u sedište tužioca. Tužilac je za isporučenu robu po navedenoj fakturi saznao iz dopisa dobavljača od 11.06.2019. godine, nakon čega je istom isplatio navedeni iznos. Nakon sravnjivanja poslovnih knjiga tužilac je utvrdio da nema proknjiženih 11 računa iz 2016, 2017. i 2018. godine, među kojima je i neproknjižen račun od 11. juna 2018. godine, u vrednosti od 105.025,68 dinara. Potraživanje tužioca se odnosi na naknadu štete u visini vrednosti robe koju je platio dobavljaču, sa zateznom kamatom od momenta uplate, s obzirom da je do štete došlo postupanjem tužene na navedeni način, kao i na poništaj navedenog poravnanja u delu koji se odnosi na regulisanje potraživanja između tužioca i tužene.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan i obavezao tuženu da tužiocu isplati navedeni iznos koji predstavlja manjak u prodavnici u kojoj je radila. Ovo iz razloga što je obaveza tužene bila da evidentira prijem robe ili da fakturu pošalje u sedište firme, što ona nije učinila, te je na taj način pričinila štetu tužiocu. Takođe, kako tužilac u momentu sačinjavanja vansudskog poravnanja od 13.05.2019. godine, nije imao saznanja o neproknjiženoj predmetnoj fakturi, zaključak prvostepenog suda je da je on bio u zabludi u pogledu manjka u prodavnici u kojoj je tužena radila kao ..., pa je poništio navedeno poravnanje u delu da je tužena izmirila sva svoja dugovanja po osnovu radnog odnosa i manjka nastalog u prodavnici, primenom odredbe člana 111, 122. stav 1. i 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Naime, ponašanje tužene u smislu neevidentiranja primljene robe nije dovelo do štete na strani tužioca, s obzirom da je ona zaprimljenu robu zatim prodavala u prodavnici tužioca. U takvoj situaciji ponašanje tužene je moglo imati štetne posledice u smislu njenog nesavesnog rada i uticati na njen radnopravni status kod tužioca, ali da je za tužioca šteta mogla nastati samo ukoliko je on platio robu, koja nije zaprimljena ili da je zaprimljena, ali da je tužena prisvojila. Kako se to nije desilo, već je roba prodavana u objektu tužioca, to šteta za tužioca nije mogla nastati. Takođe, po oceni drugostepenog suda prilikom zaključenja vansudskog poravnanja nisu navedeni netačni podaci, pa je odbio i tužbeni zahtev za njegov poništaj.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 163. stav 1. Zakona o radu, zaposleni je odgovaran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom, dok je prema članom 155. Zakona o obligacionim odnosima, između ostalog šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta).

Odredbom člana 1093. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima, ako za njega nije šta drugo predviđeno. Odredbom člana 111. istog zakona, propisano je da je ugovor rušljiv kada je po njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana. Odredbom člana 61. stav 2. istog zakona, propisano je da stranka koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva. Prema stavu prvom tog člana, zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Odredbom člana 65. stav 1. navedenog zakona propisano je da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kada zabluda nije bitna.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, a u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak iz pobijane odluke da u konkretnom slučaju tužilac nije pretrpeo štetu nesavesnim postupanjem tužene, u smislu odredbe člana 163. stav 1. Zakona o radu. Da bi zaposleni bio odgovoran za štetu potrebno je da se utvrdi da postoji uzročna veza između radnje zaposlenog (na radu ili u vezi sa radom) i posledice koja je nastala u imovini poslodavca. U situaciji kada poslodavac nije dokazao u čemu se sastoji šteta prouzrokovana ponašanjem zaposlenog, već samo da je njegovo ponašanje nemarno i nesavesno, pravilno je zaključio drugostepeni sud da to može uticati samo na radnopravni status zaposlenog. U ovom slučaju, tužena robu nije evidentirala na propisan način, ali je istu zaprimila, kompjuterski evidentirala i istu prodavala u prodavnici, iz čega proizlazi da tužilac nije pretrpeo štetu. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac pretrpeo štetu koju potražuje od tužene, pravilno je drugostepeni sud odbio zahtev tužioca. Navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nisu osnovani.

Neosnovani su navodi revizije da tužena nije robu prodavala u prodavnici tužioca, jer to nije utvrđeno u toku postupka. U prilog tome je i tvrdnja tužioca da samo nije imao saznanja o fakturi-otpremnici i o isporučenoj robi, ali ne i da tužilja nije zaprimila robu ili da je istu prisvojila.

Takođe, pravilno je odbijen tužbeni zahtev i za poništaj vansudskog poravnanja u navedenom delu, jer tužilac nije dokazao postojanje mane volje koje bi poravnanje činile rušljivim u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključenjem vansudskog poravnanja same strane rešavaju postojeći spor i materijalno-pravni odnos. Za ugovor o poravnanju važe osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima, kao što su načelo autonomije volje, načelo ravnopravnosti strana, načelo savesnosti i poštenja, zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, zabrana prouzrokovanja štete, dužnost ispunjenja obaveze. Tužilac tužbom traži da se utvrdi ništavost poravnanja u delu koji se odnosi na dugovanja po osnovu radnog odnosa i manjka nastalog u prodavnici od strane tužene. Međutim, kako iz napred utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da po navedenoj otpremnici-fakturi (za koju tužilac tvrdi da nije znao prilikom zaključenja poravnanja), manjka nije bilo, onda zaključenjem poravnanja nije prouzrokovana šteta tužiocu, niti je bilo mana u pogledu volje ugovornih strana, koje bi bile razlog za poništaj istog zbog zablude, primenom člana 61. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova, jer po reviziji nije uspeo, pa je primenom odredbe člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić