OSNOVNI SUD U KRUŠEVCU

KRUŠEVAC

VEZA: P 6105/21

Izvod iz zapisnika sa V sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održane 16.09.2021. godine.

O D L U K A

ODBACUJE SE zahtev Osnovnog suda u Kruševcu za pokretanje postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Kruševcu je ovom sudu dostavio zahtev za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja u smislu člana 180. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koji je sa predmetom tog suda P 6105/21, primljen dana 19.07.2021. godine.

U zahtevu je navedeno da je pred Osnovnim sudom u Kruševcu pokrenut veći broj postupaka, između tužioca, kao kupca i potrošača električne energije i tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd, kao prodavca električne energije, a potencijalno se očekuje i veliki broj novih tužbi iz istog činjeničnog stanja i pravnog osnova. Predmet postupka u ovim tužbama je zahtev za isplatu određenog novčanog iznosa, kao sticanje bez osnova, jer tuženi, prema navodima tužilaca, u okviru svakog izdatog računa obračunava i naplaćuje, pored utrošene električne energije i ostalih naknada i tzv. „trošak garantovanog snabdevača“. Po mišljenju tužioca, tuženom je zabranjeno da naplaćuje izdavanje i slanje računa potrošaču na osnnovu odredbe člana 12. stav 4. Zakona o zaštiti potrošača, dok ga odredbe člana 195. stav 1. Zakona o energetici obavezuju da obezbedi besplatnu telefonsku liniju za obaveštavanje i odgovore na pitanja kupaca radi informisanja o uslovima i načinu ostvarivanja prava kupaca. Osim toga, trgovac je dužan da potrošaču bez naknade na njegov zahtev dostavi detaljnu specifikaciju računa. Tužbenim zahtevom se traži povraćaj datog na ime plaćene naknade počev od 01.08.2013. godine do dana podnošenja tužbe, a uz tužbu je priložen nalaz sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, u kojem je obračunato koliko je naplaćeno po računima na mesečnom nivou tužioca, na ime troška garantovanog snabdevača, sa stavom veštaka da tuženi, kao prodavac, nije imao pravo da naplati ovaj trošak od tužioca, kao kupca.

U zahtevu je dalje navedeno da su tužbe sa ovakvim zahtevom podnošene sudu počev od 21.06.2021. godine, da još uvek nije dostavljena tužba tuženom sa pozivom na ročište za glavnu raspravu (što proizilazi i iz spisa dostavljenog predmeta), jer je na sednici Građanskog odeljenja Osnovnog suda u Kruševcu održanoj dana 09.07.2021. godine, doneta odluka da je potrebno zahtevati rešavanje spornog pravnog pitanja od strane Vrhovnog kasacionog suda. Iz navedenih razloga, u ovoj fazi postupka, sudu nije poznato kako će biti izjašnjene tuženog u ovoj pravnoj stvari, ali je sudu iz drugih postupaka u istoj činjeničnoj situaciji i istom pravnom osnovu koji su pravnosnažno okončani pred drugim sudovima, poznato da tuženi osporava tužbeni zahtev sa stavom da su računi za električnu energiju koji se dostavljaju kupcima električne energije u svemu sastavljeni u skladu sa Metodologijom za određivanje cene električne energije koju donosi Agencija za energetiku, kao jedino regulatorno telo za oblast energetike.

U pogledu spornog pravnog pitanja, na sednici Građanskog odeljenja, Osnovni sud u Kruševcu je zauzeo stav da se tvrdnje tužilaca u ovim parnicama ne mogu smatrati osnovanim, jer je tuženi račune za utrošenu električnu energiju ispostavljao u skladu sa Metodologijom i na osnovu Odluke o regulacionoj ceni električne energije za snabdevanje domaćinstva i malih kupaca, te da je prilikom obračunavanja cene električne energije i ispostavljanja računa, tuženi postupao u svemu u skladu sa važećim normama kojima se reguliše materija isporuke i snabdevanja električnom energijom iz Zakona o energetici, Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom i Metodologijom za određivanje cene električne energije i zagarantovano snabdevanje, čime ni na koji način nisu povređene odredbe člana 12. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača.

U zahtevu su citirane odredbe navedenih propisa, sa napomenom da nijedan od njih nije bio predmet razmatranja Ustavnog suda Republike Srbije, kao jedino nadležnog da ocenjuje ustavnost i nezakonitost pozitivnih normi.

Osim navedenog, prema navodima iz zahteva, postavlja se i pitanje zašto su tužioci naslovili tužbe sa zahtevom za sticanje bez osnova, a zatim i da se radi o potrošačkom sporu, pri čemu tužbenim zahtevom nisu tražili utvrđenje da je povređeno pravo potrošača, iz čega sud zaključuje da su razlozi za to kratki rokovi za zakazivanje glavne rasprave, objavljivanje presude odmah nakon zaključenja glavne rasprave, bez sagledavanja celokupnog činjeničnog stanja, kao i činjenica da se tužilac u ovoj vrsti sporova, oslobađa plaćanja sudske takse na tužbu, saglasno članu 140. stav 2. Zakona o zaštiti potrošača, dok u opštoj parnici tužilac je takseni obveznik i na taksu za tužbu.

Sednica Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održana 16.09.2021. godine, na osnovu člana 182. Zakona o parničnom postupku, odbacila je zahtev Osnovnog suda u Kruševcu, jer za pokretanje postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja nisu ispunjene procesne pretpostavke. Naime, zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovnom kasacionom sudu, ne može se podnositi pre nego što se stranke o tome izjasne. Iz zahteva Osnovnog suda u Kruševcu, kao i predmeta koji je uz zahtev dostavljen, proizilazi da je izostalo izjašnjenje tuženog o činjeničnim navodima tužbe i postavljenom tužbenom zahtevu, a time i o spornom pravnom pitanju koje je postavljeno u zahtevu. Takođe, izostala je i odluka suda kojom se određuje zastoj postupka (član 181. stav 2. ZPP), koja nije od značaja za odluku o spornom pravnom pitanju, ali je od značaja za sam tok postupka u tim parnicama, s obzirom na rokove određene zakonom za preduzimanje pojedinih radnji u postupku.

Pored toga, za odluku o ovom zahtevu bitna je činjenica da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav o ovom spornom pravnom pitanju. Naime, u predmetu Rev 2736/2019, rešenjem od 16.09.2020. godine, nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž 1014/18 od 12.02.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, te je revizija odbačena kao nedozvoljena. Iz obrazloženja ove odluke proizilazi da je veće Vrhovnog kasacionog suda ocenilo da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, jer se revizijom tužioca ne ukazuje da postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili novog tumačenja prava ili neujednačena sudska praksa, već se osporava utvrđeno činjenično stanje, a odluka o tužbenom zahtevu zasnovana je na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava.

Iz spisa proizilazi da se radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji izloženoj u zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja, gde je drugostepeni sud pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva da se tuženi JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd obaveže da tužiocu na ime naknade štete za period od 01.09.2014. do 01.04.2017. godine isplati ukupan novčani iznos od 3.873,47 dinara, odnosno pojedinačne novčane iznose obračunate na mesečnom nivou u ovom periodu sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate. Prema stavu izraženom u pobijanoj presudi, koji je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud, Odlukom o regulisanoj ceni električne energije za snabdevanje domaćinstava i malih kupaca, donetoj uz saglasnost Agencije za energetiku Republike Srbije, utvrđena je regulisana cena električne energije za snabdevanje domaćinstava i malih kupaca na teritoriji Republike Srbije i cena električne energije za sve tri kategorije kupaca koje su navedenom odlukom obuhvaćene, a koja sadrži i elemenat „trošak javnog snabdevača“. Odredbom člana 38. stav 1. Zakona o energetici, propisano je da je Agencija za energetiku RS, jedino regulatorno telo iz oblasti energetike, koja je osnovana u cilju unapređivanja i usmeravanja razvoja tržišta električne energije i prirodnog gasa na principima nediskriminacije i efikasne konkurencije, a odredbom člana 50. stav 1. istog zakona, propisano je da Agencija donosi metodologije za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje u skladu sa zakonom. Odredbom VII 4 Metodologije za određivanje cene električne energije za javno snabdevanje, propisano je da se za tarifni elemenat „mesto isporuke“, utvrđuje tarifa „trošak garantovanog snabdevača“, kao i da Metodologijom nije određeno šta obuhvata taj trošak, već samo iznos koji se naplaćuje u istom mesečnom iznosu za svako mesto isporuke, odnosno brojilo, te da je po objašnjenju „EPS snabdevanja“, trošak javnog snabdevača, tarifa za tarifni elemenat „mesto isporuke“. Prema odeljku VI 4 Metodologije za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje, tarifni elemenat „mesto isporuke“, jeste ukupan broj mernih mesta svih kupaca koje snabdeva garantovani snabdevač i utvrđuje se kao aritmetički prosek broja mesta isporuke na početku i na kraju regulatornog perioda. Prema zaključku suda iz pobijane presude, tarifa „trošak garantovanog snabdevača“ je sastavni deo cene električne energije utvrđen po Metodologiji, a ne trošak koji se naknadno zaračunava i naplaćuje kupcu električne energije mimo utvrđene cene električne energije.

U drugom takvom predmetu, Rev 4085/2019, rešenjem od 15.11.2019. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž 1769/18 od 11.06.2019. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev, po svojoj sadržini identičan kao i u prethodnoj parnici, sa istim obrazloženjem. Revizija nije izjavljena u smislu člana 404. ZPP, a postupak je tretiran kao spor male vrednosti.

Zbog značaja pitanja za sudsku praksu, na istoj sednici usvojen je sledeći:

ZAKLJUČAK

PRAVNI OSNOV NAPLATE TROŠKA GARANTOVANOG SNABDEVAČA

Trošak garantovanog snabdevača je sastavni deo cene električne energije utvrđene u skladu sa važećom Metodologijom za određivanje cene električne energije za garantovano snabdevanje, a ne trošak koji se posebno zaračunava i naplaćuje kupcu električne energije mimo utvrđene cene.

Predsednik Građanskog odeljenja sudija

dr Dragiša B. Slijepčević