Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Jasmine Simović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca „AIK BANK“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Nebojša Stanković, advokat iz ..., protiv tuženih AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Kaličanin, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2373/24 od 29.05.2024. godine, u sednici održanoj 17.12.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2373/24 od 29.05.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2373/24 od 29.05.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 401/23 od 29.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 515.430,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 69.750,00 dinara, a tuženom BB i iznos od 30.728,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2373/24 od 29.05.2024. godine, odbijena je kao neosnovna žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Naime, predmet tražene pravne zaštite je isplata duga po osnovu Ugovora o keš kreditu koji je zaključen između pravnog prethodnika tužioca i pravnog prethodnika tuženih, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da tužbeni zahtev nije osnovan. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu odgovarajućih odredbi materijalnog prava, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, kod utvrđenja da je od dospelosti celokupnog duga po kreditu, tj. od dana kada je banka izvršila obračun i u svojoj dokumentaciji kontatovala dospeće celokupnog duga po kreditu do podnošenja tužbe protekao rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Na bankarske ugovore o kreditu, kao vrsti bankarskog poslovanja, koji su zaključeni u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji počinje da teče na osnovu člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima posle prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Rok zastarelosti potraživanja ne može da se računa od dana dospelosti poslednjeg anuiteta, jer je banka, kako proizilazi iz člana 16. zaključenog ugovora o kreditu, imala pravo da zbog neplaćanja jednog anuiteta u celosti u roku od 30 dana od dana dospeća istog proglasi dospelim sve obaveze iz ovog ugovora i zahteva naplatu ukupnog iznosa svih dospelih obaveza. Tužilac uz reviziju nije dostavio odluke iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj pravnoj stvari. Pored toga, bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 12.04.2023. godine. Vrednost pobijanog dela presude iznosi 515.430,22 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković