Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da su prvostepena presuda, a zatim i drugostepena, kontradiktorne. Ističe da je tužilac uz saglasnost i kontrolu tuženog, samo na osnovu vodnih uslova a bez dobijanja vodne saglasnosti, nekoliko godina izvodio obimne i skupe radove na izgradnji objekata niskogradnje proširenja nasipa, platoa i prilaznog puta koji vode do obale Dunava, da vodna saglasnost nije dobijena jer se nije znalo da li je to vodno, šumsko ili ostalo građevinsko zemljište što nije ni raspravljeno, da su ugovorne strane bile svesne da bez izgradnje nasipa, platoa, prilaznog puta, mosta preko rečnog rukavca – Dunavac, zemljište se ne može koristiti pa je neshvatljivo da se izda zakupcu kao manipulativni prostor a da ne postoje uslovi da se na tom zemljištu bilo šta lageruje. Navodi da je u rešenju o izdavanju vodnih uslova od 09.12.2010. godine i od 03.03.2011. godine, kao i u nautičkim uslovima od 15.08.2011. godine jasno navedeno koje građevinske radove tužilac mora da izvede u cilju ispunjenosti uslova za dobijanje vodne saglasnosti i korišćenja zakupljenog zemljišta, te da je na osnovu istih rešenja tužilac izradio elaborat za izgradnju deponije peska, šljunka sa separacijom i fabrikom betona. Verovao je da je savestan graditelj. Ističe da je u rešenju o izdavanju vodnih uslova od 09.12.2010. godine navedeno da u slučaju potrebe za rekonstrukcijom i drugim radovima korisnik je dužan da vrati zemljište u roku od 60 dana od donošenja zahteva za vraćanje zemljišta, ali da ta potreba ne postoji pa nije bilo razloga da se zakup ne nastavi. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se odluka preinači.

Drugotužena je podnela odgovor na reviziju navodeći da su razlozi izneti u istoj nedozvoljeni budući da se osporava utvrđeno činjenično stanje. Predlaže da se odbije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Nisu dozvoljeni navodi kojima se ukazuje na kontradiktornost drugostepene presude, budući da se istim ukazuje na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku koja ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog. Takođe, tvrdnja da su predmetna i tužba koju je pokrenuo prvotuženi sa zahtevom za predaju u koneksnom odnosu protivrečan je istovremenoj tvrdnji da je odluka u ovoj pravnoj stvari prethodno pitanje za postupak po zahtevu za predaju, jer upućuje da se radi o prejudicijalnoj, a ne o koneksnoj protivtužbi. U svakom slučaju radi se o odluci prvostepenog suda o upravljanju postupkom čije osporavanje nije dozvoljeni revizijski razlog. Revizijski razlozi su restriktivni i propisani su u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u posedu dela parcele 4280 i 4281/1 KO Veternik koje je koristio po osnovu ugovora o zakupu od 04.06.2010. godine sa VDP Šajkaška Novi Sad kao zakupodavcem, koje preduzeće je do stupanja na snagu izmene Zakona o vodama 2016. godine, bilo korisnik ovog vodnog zemljišta u javnoj svojini Republike Srbije, kada je upravljanje prešlo na tuženog prvog reda, koji je u katastru nepokretnosti upisan kao korisnik zemljišta u državnoj svojini. Ugovor je zaključen u svrhu prilaska i manipulacije za deponiju šljunka i peska u površini od 5700 m2, koje zakupac može koristiti nakon dobijanja vodoprivrednih uslova, mišljenja i vodoprivredne saglasnosti tuženog prvog reda, pri čemu je dužan da se striktno pridržava svih uslova dobijene vodoprivredne saglasnosti tuženog prvog reda i da koristi zakupljeno zemljište u skladu sa njegovom namenom, kao vodno zemljište (kao prilaz i manipulativni prostor). Ugovorom je određeno da zakupcu nije dozvoljena gradnja bilo kakvih objekata na zakupljenom zemljištu. U periodu od 2010. do 2012. godine tužilac je pribavio dokumentaciju prethodnika tuženog prvog reda koji mu je izdao pozitivno mišljenje u vezi izrade tehničke dokumentacije za eksploataciju rečnog nanosa iz korita reke Dunav, kao i za izgradnju deponije peska i šljunka sa separacijom i fabrikom betona, a na lokaciji koja uključuje i delove predmetnih parcela, dok je Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo doneo rešenje o izdavanju vodnih uslova za izradu projektno – tehničke dokumentacije za eksploataciju i izgradnju sa rokom važnosti vodnih uslova od dve godine. Rešenjem o izdavanju vodnih uslova od 09.12.2010. godine, između ostalog, navedeno je da predmetna lokacija zauzima vodno zemljište i da u slučaju potrebe za rekonstrukciju i drugim radovima na predmetnoj lokaciji korisnik je dužan da vrati zemljište u roku od 60 dana od podnošenja zahteva za vraćanje zemljišta, bez bilo kakve naknade štete, u stanje kakvo je bilo pre izgradnje objekata. Tužilac nije dokazao da je pribavio vodnu saglasnost za izradu navedene projektno-tehničke dokumentacije. Tokom zakupa tužilac je na predmetnim parcelama izgradio objekte niskogradnje – nasip sa platoom i prilazne puteve.

Tuženi prvog reda je odlukom o preuzimanju vodnih objekata od 28.02.2018. godine navedene objekte preuzeo na upravljanje od VDP Šajkaška Novi Sad. Ugovor o zakupu od 04.06.2010. godine raskinut je po sili zakona 31.12.2017. godine, saglasno odredbi člana 115. (S2) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama („Službeni glasnik RS“, br.101/2016), kojom je propisano da lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona koriste vodno zemljište u javnoj svojini Republike Srbije na osnovu ugovora zaključenih sa javnim vodoprivrednim preduzećem koja upravljaju tim zemljištem, nastavljaju da koriste to zemljište do isteka roka na koji su zaključeni, a najkasnije do 31.12.2017. godine. Utvrđeno je da je tuženi prvog reda u više navrata podnosio prijave Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo protiv tužioca zbog nelegalne eksploatacije rečnog nanosa kao i protivpravnog izvođenja radova nasipanja i zatrpavanja dela rukavca Dunava i korita reke Dunav. Tužiocu je 22.02.2021. godine dostavio predlog za zaključenje vansudskog poravnanja kojim bi se regulisali sporni odnosi između parničnih stranaka, te utvrdila visina zakupnine za 2018, 2019. i 2020. godinu za predmetne parcele. Tužilac predlog nije prihvatio ističući da nije obavešten o promeni korisnika parcela i raskid ugovora o zakupu koji je zaključen na neodređeno vreme, izražavajući spremnost da zaključi novi ugovor o zakupu predmetnih parcela sa tuženim prvog reda, da mu plati zakupninu za period od kada tuženi prvog reda koristi navedeno zemljište, što nije prihvaćeno.

Parcele 4280 i 4281/1 KO Veternik u katastru nepokretnosti upisane su kao svojina Republike Srbije, (državna svojina), pri čemu je upisano pravo korišćenja i to na parceli 4280 u korist VDP Šajkaška d.o.o. Novi Sad, a na parceli 4281/1 u korist tuženog prvog reda Vode Vojvodine, namena parcele 4280 je ostalo zemljište – nasip, a parcele 4281/1 šumsko zemljište, odnosno zemljište pod zgradom i drugim objektom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su parcele broj 4280 i 4281/1 KO Veternik dobra od opšteg interesa u svojini Republike Srbije i vodno zemljište koje je kao javno vodno dobro neotuđivo, te da tužbeni zahtev nije osnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenično stanje i izraženi materijalno pravni zaključak prvostepenog. Polazeći od odredbi člana 1, 3, 10. i 16. Zakona o javnoj svojini, te člana 16. Zakona o vodama konstatuje da je u prirodi ekosistemski biodiverzitet tako ustrojen da su svi prelazi između staništa postepeni, pa kako između vode i šume, tako i zemljišta pod vodom i šume. Stoga nalazi da je bez uticaja to što je u katastru nepokretnosti za parcelu 4281/1 upisano kao vrsta zemljišta šumsko zemljište, jer se i na vodnom zemljištu po pravilu nalazi i šuma, odnosno zaštitne šume kao vodni objekti za zaštitu od poplava, erozije i bujica, u skladu sa članom 16. Zakona o vodama. Kako je u katastru kao oblik svojine upisana državna svojina, a prema članu 2. Zakona o javnoj svojini jedan od oblika javne svojine je državna, te kako je navedeno zemljište vodno zemljište u javnoj svojini i vodno javno dobro u smislu člana 5. Zakona o vodama, te dobro od opšteg interesa i u opštoj upotrebi u smislu člana 10. st. 1. i 2. Zakona o javnoj svojini, neotuđivo je i na isto se ne mogu primeniti pravila o sticanju stvarnih prava građenjem na tuđem zemljištu u smislu člana 22. do 24. Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa.

Vrhovni sud u celosti prihvata izraženi materijalnopravni zaključak nalazeći da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

Revident u reviziji ponavlja u žalbi iznete navode da nije jasno o kakvoj vrsti zemljišta se radi, a o tome se pravilno izjasnio drugostepeni sud. Predmetno zemljište je, prema sadržini ugovora o zakupu, upravo dato tužiocu u zakup kao vodno, pa neosnovano revident ističe u reviziji da je nejasno o kakvom zemljištu se radi. Sve i da se radilo o šumskom zemljištu, ono je u skladu sa članom 3. Zakona o šumamama dobro od opšteg interesa, da bi se na istom vršila gradnja moralo bi doći do prenamene istog na način utvrđen članom 10. Zakona o šumama čega u konkretnom slučaju nema. Šumsko zemljište kao dobro od opšteg interesa uživa posebnu zaštitu. Svojina na njemu ne može se sticati na način koji je suprotan njegovoj nameni.

Dalje, namena stvari u javnoj svojini određuje se zakonom ili odlukom nadležnog organa donetom na osnovu zakona, odnosno drugog propisa ili opšteg akta (član 5. Zakona o javnoj svojini„Službeni glasnik RS“, br.72/2011...). Dobra od opšteg interesa (pa i vodno zemljište) ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja, niti se mogu otuđiti iz javne svojine (član 16. stav 1. i 6.), na istim se ne može steći pravo svojine održajem (član 17. stav 1.), pa posledično ni gradnjom.

Navodi revizije o tome da se bez gradnje zemljište izdato u zakup nije moglo koristiti nisu od uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari, kod činjenice da je ugovorom određeno da gradnja nije dozvoljena a rešenjem o izdavanju vodnih uslova od 09.12.2010. godine, što i sam navodi u reviziji, naloženo da u slučaju potrebe za rekonstrukcijom i drugim radovima dužan je da vrati zemljište u stanje kakvo je bilo bez izgradnje. Otuda se ne može smatrati savesnim, kako neosnovano ukazuje.

Navođenje razloga zbog kojih zakupni odnos nije produžen nisu od uticaja u sporu koji za predmet ima utvrđenje prava svojine.

Najzad, pozivanje na odredbe Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa nije pravilno, budući da se ovo pitanje se rešava po odredbama posebnih propisa. I da se radilo o drugim oblicima svojine tužilac je nesavestan jer je znao da gradi na tuđem, zakupljenom prostoru, pa kao takav ne bi mogao steći pravo, budući da nesavestan graditelj nema pravo izbora, već to pravo pripada vlasniku.

Sledom iznetog proizlazi da je odluka pravilna, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414 ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode, ali je našao da nisu od uticaja na pravilnost.

Kako tužilac nije uspeo u sporu, to mu ne pripadaju ni troškovi postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković