Istom presudom, protiv okrivljenog je na osnovu člana 422. tačka 1) ZKP odbijena optužba da je izvršio krivično delo zlostavljanje i mučenje u saizvršilaštvu iz člana 137. stav 1. u vezi člana 33. KZ.

Okrivljeni AA je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka Osnovnom sudu u Nišu plati iznos od 10.250,00 dinara, Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu iznos od 23.200,00 dinara, te da oštećenima VV, GG i DD, isplati iznose od po 28.125,00 dinara svakom, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.209/24 od 30.10.2024. godine delimičnim usvajanjem žalbi branilaca okrivljenih AA i BB, presuda Osnovnog suda u Nišu K br.136/2023 od 26.12.2023. godine preinačena je samo u pogledu pravne kvalifikacije dela opisanog u stavu I izreke i odluke o krivičnoj sankciji, tako što su radnje okrivljenih pravno kvalifikovane kao krivično delo iznuda u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje delo su osuđeni na kazne zatvora u trajanju po dve godine i šest meseci, u koje kazne im je uračunato vreme provedeno u pritvoru, i to okrivljenom AA od 30.05.2018. godine do 19.06.2018. godine, a okrivljenom BB od 01.06.2018. godine do 18.06.2018. godine, dok su žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu i žalbe branilaca okrivljenih u ostalom delu odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačnom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Momčilo Kovačević, zbog povrede zakona iz člana 439. tač. 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude ili da iz preinači tako što će okrivljenog osloboditi optužbe ili izreći blažu kaznu ili da kaznu izdržava u kućnim uslovima.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda, protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tčaka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA – advokat Momčilo Kovačević u podnetom zahtevu navodi da je Apelacioni sud u Nišu, kao drugostepeni, učinio ovu povredu zakona jer je preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, ne menjajući izreku prvostepene presude, odnosno opis radnje krivičnog dela, smatrajući da je, pošto je radnje okrivljenih kvalifikovao kao krivično delo iznuda u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 1. u vezi člana 33. KZ, morao da opis radnje izvršenja promeni i prilagodi zakonskoj definiciji ovog krivičnog dela, što nije učinio. Takođe, prema navodima zahteva, drugostepeni sud je ostao i kod dela opisa radnje izvršenja krivičnog dela koji ukazuje da su radnje ostale u pokušaju, oglašavajući pri tome okrivljene krivim za svršeno krivično delo, čime je učinio istu povredu zakona.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud nije prihvatio kao osnovane iz sledećih razloga:

Bitna razlika između krivičnih dela razbojništva i iznude sastoji se u tome što kod razbojništva izvršenju krađe prethodi savladavanje otpora oštećenog upotrebom sile ili ozbiljne pretnje da će učinilac neposredno napasti na život i telo napadnutog, a tek nakon toga dolazi do oduzimanja stvari, dok se kod iznude putem prinude utiče na drugu osobu da ona sama donese odluku da izvrši predaju stvari.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su kritičnom prilikom okrivljeni, u nameri da sebi i svedoku ĐĐ pribave protivpravnu imovinsku korist, primenili silu i pretnju kako bi oštećenog EE prinudili da nešto učini na štetu svoje imovine, zadajući mu pri tome udarce šakama i šutirajući ga, te stavljajući mu britvu pod grlo, na koji način su kod oštećenog stvorili osećaj straha i nemoći, te je oštećeni bio prinuđen da postupi po njihovim zahtevima i učini ovo što se od njega traži – da im preda novac i stvari, nakon čega su mu zatražili i da im predaje po 1.000 evra svakog narednog meseca uz pretnju da će u suprotnom ubiti njega i članove njegove porodice, to i po oceni ovoga suda sve ove radnje okrivljenih sadrže bitne elemente krivičnog dela iznuda u saizvršilaštvu iz člana 214. stav 1. u vezi člana 33. KZ, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da je konkretno krivično delo svršeno momentom predaje novca i stvari okrivljenima, te da se ne radi o izvršenju krivičnog dela u pokušaju.

Iz navedenih razloga, nalazeći da pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, to je predmetni zahtev odbijen kao neosnovan.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, u ostalom delu zahteva branilac ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje,odnosno povredu iz člana 440 ZKP, isticanjem da u konkretnom slučaju umišljaj okrivljenih nije utvrđen, kao ni saizvršilaštvo, uz zaključak da je „hronologija događaja konfuzna“ jer se ne zna kada je koja radnja okrivljenih preduzeta, sa kojim umišljajem i sa kojim ciljem.

Pored toga, branilac u uvodu zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, međutim u obrazloženju zahteva ne navodi konkretno na koji način je nižestepenim odlukama učinjena povreda zakona u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, već s tim u vezi u suštini ukazuje na povredu člana 441. stav 1. ZKP, isticanjem da je okrivljeni AA porodičan čovek i otac dvoje dece, te da izdržava porodicu od sezonskih i povremenih poslova, te je stoga prestrogo kažnjen.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP i povreda zakona iz člana 441. stav 1. ZKP u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je Vrhovni sud u ovom delu podneti zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković