Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3460/2023 od 31.10.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u usvajajućem delu stava drugog izreke i u stavu trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije predviđena kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovano je ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., s obzirom da se na ovaj način faktički ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što takođe ne može predstavljati revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, na neodređeno vreme, na radnom mestu radnik na proizvodnim procesima PJ ... . Rešenjem tuženog od 10.02.2020. godine tužilji je otkazan ugovor o radu primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu i drugih povreda radne obaveze utvrđene opštim aktom, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, zbog toga što je 10.12.2019. godine, u periodu od 08:15 časova do 09:00 časova samovoljno prekinula rad. Tuženi je dostavio tužilji upozorenje o postojanju opravdanog razloga za otkaz ugovora o radu od 09.01.2020. godine na koje se tužilja izjasnila i isto osporila navodeći da nije prekinula rad već da je bila prinuđena da zastane sa radom jer rad obavlja na proizvodnoj traci, na poziciji 3 i 4, pa kako su prethodne pozicije prestale sa radom, ni ona nije mogla da radi. U toku postupka je utvrđeno da je 10.12.2019. godine došlo do prekida u radu u periodu od 08:15 časova do 09:00 časova, pri čemu je neko od zaposlenih isključio liniju, ali to nije učinila tužilja.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev uz zaključak da tuženi nije dokazao da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze – samovoljni prekid rada, koji joj se rešenjem tuženog stavlja na teret, jer u situaciji kada je proizvodna linija na kojoj je tužilja radila zaustavljena, ni tužilja nije mogla da nastavi da radi i da se stoga ne radi o samovoljnom prekidu rada. Nužni uslov za davanje otkaza na osnovu otkaznih razloga navedenih u pobijanom rešenju je da je zaposleni svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, koja se može izvršiti činjenjem ili nečinjenjem, kao i da između učinjene radnje i učinjene povrede radne obaveze mora postojati uzročna veza, što je ovde izostalo. Takođe, rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrži konkretizaciju povrede ostalih radnih obaveza, s obzirom da je u rešenje o otkazu ugovora o radu samo citiran zakonski tekst navedenih povreda radnih obaveza, bez bliže konkretizacije, što ima za posledicu da se tužilji ne mogu pripisati povrede radne obaveze koje joj se na taj način stavljaju na teret, te da stoga nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu u smislu člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu. Primenom odredbe člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i da joj isplatu naknadu štete u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose u iznosima utvrđenim veštačenjem.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 10.02.2020. godine, obavezali tuženog da tužilju vrati na rad i da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade uz uplatu doprinosa.

Članom 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1.) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5.).

Članom 81. Kolektivnog ugovora tuženog od 15.12.2017. godine propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povrede radne obaveze i to: 1. ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; 3. ako ne izvršava ili nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršava radne dužnosti i obaveze; 5. ako se udalji sa radnog mesta bez dozvole nadređenog; 6. ako samovoljno prekine rad; 17. ako ne postupi u skladu sa pravilima poslovanja poslodavca; 18. ako ne izvršava svoje radne obaveze predviđene ugovorom o radu, opisom poslova, internim uputstvima, procedurama, instrukcijama kod poslodavca i slično; 45. ako zaposleni učestvuje u nezakonitom štrajku i/ili učestvuje u organizovanju nezakonitog štrajka. Otkazni razlozi tužilje sadržani su i u članu 13. Ugovora o radu od 03.01.2018. godine.

Ocenjujući zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili opravdanost razloga za otkaz ugovora o radu uz pravilan zaključak da tuženi nije dokazao da je tužilja svojom krivicom, kao nužnim uslovom za davanje otkaza po osnovu navedenom u samom rešenju, učinila povredu radne obaveze – samovoljni prekid rada kod nesporno utvrđenog da je proizvodna linija na kojoj je tužilja radila zaustavljena, da to nije učinila tužilja i da tužilja nije mogla da nastavi da radi, te da se ne radi o samovoljnom prekidu rada, pa u odsustvu krivice tužilje nema ni uslova za primenu otkaznih razloga iz pobijanog rešenja. Rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrži konkretizaciju povrede ostalih radnih obaveza koje se tužilji stavljaju na teret, kako je to pravilno zaključeno od strane nižestepenih sudova te da u odsustvu konkretizacije povrede radnih obaveza sledi da se tužilji ne mogu ni pripisati povrede koje nisu konkretizovane, a koje nisu ni navedene u upozorenju u otkazu ugovora o radu.

Revizijom se kroz pogrešnu primenu materijalnog prava osporava činjenično stanje, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz iznetog na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, odluka nižestepenih sudova da se naloži tuženom da tužilju rasporedi u skladu sa njenom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima, predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, s obzirom da sud ne vrši raspoređivanje zaposlenih i ne može odrediti vraćanje na ranije, odnosno poslove koje obavlja ili poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, s obzirom da raspoređivanje zaposlenog na odgovarajuće poslove i radne zadatke spada u domen autonomne regulative poslodavca, a ne u nadležnosti suda.

Iz iznetih razloga, a primenom člana 415. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković