Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 256/2024
03.06.2026. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca Privrednog društva za trgovinu eksport import d.o.o. „Nektar“ Vranje, čiji je punomoćnik Milan P. Stojković, advokat iz ..., protiv tužene AA iz sela ..., ..., čiji je punomoćnik Miloš Jugović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4757/2022 od 06.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 03.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4757/2022 od 06.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3308/19 od 04.02.2022. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužena kao računopolagač u maloprodajnom objektu tužioca odgovorna za štetu utvrđenu vanrednim popisom dana 25.06.2017. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade štete po osnovu utvrđenog manjka po popisu robe od 25.06.2017. godine isplati iznos od 94.141,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26.06.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 132.332,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4757/2022 od 06.12.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu, na ime naknade štete po osnovu utvrđenog manjka po popisu robe od 25.06.2017. godine isplati iznos od 94.141,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26.06.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 132.332,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i tužba u tom delu odbačena kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 134.331,30 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 87/18) pobijajući drugostepenu presudu u celini, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je bila zaposlena kod tužioca po ugovoru o radu na određeno vreme počev od 01.11.2016. godine do 30.09.2017. godine, na poslovima ... u maloprodajnom objektu tužioca u ... . Komisija tužioca za vanredni popis robe i ambalaže u navedenom maloprodajnom objektu je 25.06.2017. godine utvrdila manjak koji se ogleda u razlici između zaliha robe i robe po popisu u iznosu od 188.282,46 dinara i predložila da se manjkom zaduže odgovorna lica (računopolagači u maloprodajnom objektu) i to tužilja i BB, sa po 94.141,23 dinara. Tužena je prilikom potpisivanja ugovora o radu, potpisala izjavu o maloprodajnom zaduženju i obavezi naknade štete za slučaj manjka na robi u prodavnici tužioca u kojoj je radila. Tužena nije prisustvovala navedenom vanrednom popisu, jer je bila na bolovanju. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke priloženim uz tužbu, tužilac je izvršio popis u skladu sa važećim propisima, pa bi visina eventualnog duga tužene prema tužiocu iznosila 94.141,23 dinara. Prema dopunskom izjašnjenju ovog veštaka, prema Pravilniku o načinu i rokovima vršenja popisa i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem tužioca, tužena nije imala obavezu da prisustvuje vanrednom popisu, ali je tu obavezu imao VV, jer je bio računopolagač i zadužen sa robom u maloprodajnom objektu, i da je nakon vanrednog popisa utvrđena tačna količina robe kojom je zadužen, i da tokom popisa nisu utvrđeni rashodi po osnovu kala, rastvora, kvara i loma, shodno Uredbi o količini rashoda na koji se ne plaća porez na dodatu vrednost.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i datog nalaza i mišljenja veštaka, prihvatajući njegov pravni stav o osnovanosti odgovornosti tužene za nastalu štetu, prvostepeni sud je ocenio da su ispunjene procesne pretpostavke da tužilac traži zaštitu u sudskom sporu, s obzirom da je obrazovao komisiju za utvrđivanje štete i sačinio zapisnik o nastalom manjku i izveštaj o utvrđenju odgovornosti zaposlenih za štetu, kao i da je tuženoj poslao opomenu 22.02.2018. godine kojom je obavestio da postoji manjak, sa kojih razloga je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Prihvatajući utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, iz kog razloga je preinačio, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 163. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/2017), propisano je da je zaposleni odgovoran za štetu koju na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokuje poslodavcu, u skladu sa zakonom (stav 1). Ako štetu prouzrokuje više zaposlenih, svaki zaposleni je odgovoran za deo štete koju je prouzrokovao (stav 2). Ako se za zaposlenog iz stava 2. ovog člana ne može utvrditi deo štete koju je prouzrokovao, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu nadoknađuju u jednakim delovima (stav 3). Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje, utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (stav 5). Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud (stav 6).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno zaključuje drugostepeni sud da zaposleni može odgovoratn za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnom nepažnjom prouzrokovao poslodavcu, što znači da je odštetna odgovornost zaposlenog zasnovana na njegovoj krivici. Ako postoji osnov odgovornosti, zaposleni se može obavezati da naknadi štetu ako je šteta nastala u uzročnoj vezi sa radom i ako ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti (nužna odbrana), stanje nužde, dozvoljena samopomoć i pristanak oštećenog. Odgovornost za štetu može biti isključiva, korealna i solidarna (odgovornost više zaposlenih za celu štetu). Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje, utvrđuje poslodavac u postupku uz primenu načela neposrednosti, usmenosti, saslušanja štetnika, materijalne istine i drugih procesnih principa, uz mogućnost korišćenja svih dokaznih sredstava. Ako postoji osnov i uslovi odgovornosti i ako nema razloga za isključenje odgovornosti, zaposleni se obavezuje da poslodavcu naknadi prouzrokovanu štetu. O preduzetim radnjama i donetoj odluci se sastavlja zapisnik i donosi obrazloženo rešenje. Rešenje je konačno u prvom stepenu i deluje čim bude dostavljeno zaposlenom, ali nema svojstvo izvršne isprave, pa se poslodavac na osnovu njega ne može prinudno naplatiti, ali ga zaposleni može dobrovoljno izvršiti. Ukoliko zaposleni postupi po rešenju, uzima se da je prouzrokovanu štetu naknadio, ali ako po odluci ne postupi poslodavac se može obratiti sudu za naknadu štete. Dakle, poslodavac može pokrenuti postupak pred sudom tužbom ako su ispunjeni uslovi da je sproveo postupak utvrđivanja odgovornosti zaposlenog i doneo akt kojim je utvrđena njegova odgovornost i obaveza naknade štete u određenom iznosu, kao i da je zaposleni odbio da doborovoljno postupi po navedenom aktu. Postupak utvrđenja odgovornosti od strane poslodavca je procesna pretpostavka za ostvarivanje sudske zaštite, koja je u konkretnom slučaju izostala. Po oceni Vrhovnog suda, pravilno zaključuje drugostepeni sud da se izveštaj popisne komisije i veštačenje koje je obavljeno na inicijativu tužioca ne mogu upodobiti aktu poslodavca kojim se utvrđuje odgovornost zaposlenog za štetu pričinjenu poslodavcu saglasno članu 163. stav 5. Zakona o radu. Tužilac je na navedeni način utvrdio postojanje visine štete, koristeći se i nalazom veštaka finansijske struke da je popis pravilno sproveden, ali ne i okolnostima pod kojima je šteta nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje, već je tužbom tražio da se utvrdi odgovornost tužene za štetu utvrđenu vanrednim popisom, propuštajući da sprovede procesnu zakonsku proceduru pre traženja sudske zaštite. Zbog navedenog propusta tužioca, pravilno zaključuje drugostepeni sud da nisu ispunjene materijalno-pravne pretpostavke za njegov uspeh u parničnom postupku kojim se traži obavezivanje tužene da mu nadoknadi štetu, pa kako je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, odredbu člana 163. stav 5. i 6. Zakona o radu, pravilno je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio u stavu drugom izreke i odbio tužbeni zahtev.

S obzirom da sud nije ovlašćen da u sudskom postupku utvrđuje odgovornost zaposlenog ukoliko to svojom odlukom nije učinio poslodavac, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je prvostepenu presudu ukinuo u stavu prvom izreke i u tom delu tužbu odbacio kao nedozvoljenu, jer odluka o takvom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost.

Kako je drugostepeni sud pravilnom primenom člana 163. Zakona o radu prilikom odlučivanja o osnovu odgovornosti i uzroku štete zaposlenog, neprihvatljivi su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.