Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Prema razlozima nižestepenih sudova, prvotuženi je prilikom opoziva naloga za posredovanje u osiguranju tužiocu u svemu postupao u skladu sa odredbom člana 816. ZOO, odnosno opozivom naloga nije postupio protivno načelu savesnosti i poštenja i tom svojom radnjom nije prouzrokovao štetu tužiocu. Osim toga, prema stanovištu nižestepenih sudova, tuženi su zaključili ugovor o osiguranju nakon opoziva naloga za posredovanje, pa ni ovom radnjom tuženih nije pričinjena šteta tužiocu u vidu izgubljene dobiti za utuženi period. Budući da tužilac nije doveo tužene u vezu, prema stanovištu nižestepenih sudova, drugotuženi je u skladu sa čl. 11. Ugovora o posredovanju imao pravo da direktno kontaktira klijenta ukoliko nema informaciju o posredniku u sklapanju ugovora o osiguranju. Takođe, saglasno čl. 17. stav 3. Ugovora o posredovanju, posrednik gubi pravo na naplatu provizije u slučaju kada klijent otkaže ovlašćenje, odnosno nalog posredniku za dalje obavljanje poslova posredovanja za klijenta, te kako je prvotuženi tužiocu opozvao nalog za posredovanje 10.11.2017. godine, a ugovor o osiguranju između tuženih je zaključen nakon opoziva naloga za posredovanje, to ni iz ovih razloga tužilac nije imao pravo da potražuje proviziju koja dospeva na naplatu nakon ovog datuma, niti je imao pravo da, sa tim u vezi zahteva naknadu štete.

Dati razlozi nižestepenih sudova, u prilog svemu gore navedenom, u skladu su sa aktuelnom sudskom praksom i pravnim shvatanjima Vrhovnog suda. Tužilac ne daje razloge koji opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji sa razloga propisanih članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugačije odluke donete u sporu zasnovanom na istom ili bitno sličnom činjeničnopravnom osnovu. Ne ukazuje se na postojanje šireg društvenog ili pravnog značaja zbog kojeg bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji u cilju razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne navodi se ni to da postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava primenjenog u pobijanoj presudi. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku ne mogu biti razlog za izjavljivanje kako redovne, tako ni posebne revizije.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 23.04.2018. godine, a preinačena 28.05.2024. godine. Vrednost predmeta spora najvišeg pobijenog dela pravnosnažne presude (u odnosu na drugotuženog) iznosi 4.106.325,00 dinara, odnosno 35.062,24 evra obračunato prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe (1 eur = 117,1153).

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi revizijski cenzus od 100.000,00 dinara, propisan članom 485. Zakona o parničnom postupku, to Vrhovni sud nalazi da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković