Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2244/24 od 11.12.2024. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu. Odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio dozovljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizijom tužioca ukazuje se na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nad tužiocem je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4221/10 od 21.06.2010. godine otvoren postupak stečaja. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5682/17 od 13.06.2018. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 551/16 od 22.06.2017. godine, tako što je utvrđeno da su pravne radnje tuženog u tom postupku, ovde tužioca, u vidu davanja knjižnih odobrenja ovde prvotuženom bez pravnog dejstva u odnosu na njegovu stečajnu masu i istom presudom je naloženo ovde prvotuženom da u stečajnu masu ovde tužioca uplati iznos od 40.911.819,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od otvaranja stečaja 21.06.2010. godine do isplate. Navedena presuda potvrđena je presudom Vrhovnog suda Prev 547/18 od 19.12.2019. godine. Tužbu za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, ovde tužioca, u tom postupku, podneo je stečajni poverilac „Hemofarm“ a.d. iz Vršca, 07.07.2011. godine. Tužilac je po navedenoj presudi Privrednog apelacionog suda pokrenuo izvršni postupak protiv ovde prvotuženog kao izvršnog dužnika, u kom je doneto rešenje o izvršenju 26.09.2018. godine. Tužilac nije uspeo da naplati iznos dosuđen presudom u izvršnom postupku od prvotuženog kao izvršnog dužnika jer su računi prvotuženog u blokadi. Javni izvršitelj je obavestio tužioca da je prvotuženi zaključio Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 06.04.2012. godine, kojim je preneo na drugotuženog, kao svog jedinog člana pravo svojine na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva, a da je drugotuženi Ugovorom o poklonu od 06.10.2016. godine te nepokretnosti poklonio trećetuženom, svom sinu, kao poklonoprimcu.

U toku postupka je na osnovu veštačenja utvrđeno da je prvotuženi izmirio kupoprodajnu cenu za nepokretnosti koje su bile predmet Uovora o kupoprodaji nepokretnosti kompenzacijom za potraživanje po osnovu dividendi osnivača na koje je imao pravo kao jedini član društva(prvotuženog), na osnovu Odluke o raspodeli dela dobiti od 01.03.2012. godine. Prema Izjavi o kompnezaciji od 25.04.2012. godine prvotuženi kao prodavac i drugotuženi kao kupac izvršili su kompenzaciju međusobnih potraživanja u ukupnom iznosu od 76.252.876,65 dinara. Prvotuženi je izvršio uplatu poreza na dividende i to iznos od 1.083.000,00 dinara dana 25.04.2012. godine, a preostali iznos od 8.436.003,24 dinara je proknjižen na osnovu rešenja Ministarstva finansija od 30.10.2012. godine. Na osnovu nalaza veštaka građevinske struke utvrđeno je da je ukupna vrednost nekretnina koje su bile predmet Ugovora o kupoprodaji 390.000 evra uz napomenu veštaka da se ne može primeniti tržišni pristup jer se radi o specifičnim objektima u kompleksu koji se retko oglašavaju. Kupoprodajna cena po kojoj je prvotuženi otuđio navedene nepokretnosti drugotuženom, predviđena u Ugovoru o kupoprodaji od 06.04.2012. godine, iznosila je 14.184.820,00 dinara.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca i Ugovora o poklonu istih nepokretnosti zaključenog između drugotuženog kao poklonodavca i trećetuženog kao poklonoprimca.

Nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja stali na stanovište da ne postoji osnov ništavosti navedenih ugovora. Nižestepeni sudovi nalaze da u trenutku zaključenja Ugovora o kupoprodaji prvotuženi nije bio dužnik tužioca, a činjenica da je postupak za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika protiv ovde prvotuženog pokrenut pre zaključenja ugovora o kupoprodaji, ne ukazuje sama po sebi na postojanje namere da se zaključenjem Ugovora o kupoprodaji izbegne obaveza plaćanja prema tužiocu. Postojanje takve namere moglo je biti od značaja u postupku po tužbi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji u smislu odredbe člana 280. ZOO, a ne sa aspekta parnice za utvrđenje ništavosti ugovora. Nižestepeni sudovi su stanovišta da nije postojala nedopuštena pobuda za zaključenje ugovora o kupoprodaji, koja se ogledala u nameri da se osujeti potraživanje tužioca prema prvotuženom, pa kako nije utvrđeno postojanje nedopuštene pobude, ne postoji ni osnov ništavosti ugovora o poklonu kojim je drugotuženi poklonio navedene nepokretnosti trećetuženom kao poklonoprimcu.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Tužilac je svoj tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti navedenih Ugovora o kupoprodaji i poklonu zasnovao na nedopuštenoj pobudi kao razlogu ništavosti. Ta nedopuštena pobuda prvotuženog i drugotuženog, kako je tvrdio ogledala se u njihovoj nameri da zaključenjem Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, a potom o poklonu, te otuđenjem nepokretnosti koje su bile u imovini prvotuženog, kasnijeg dužnika tužioca, osujete potraživanje tužioca prema prvotuženom.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da u trenutku kada su prvotuženi i drugotuženi zaključili Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 06.04.2012. godine, prvotuženi nije bio dužnik tužioca, odnosno tužilac nije imao potraživanje prema prvotuženom ni po kom osnovu. Činjenica da je u toku bio postupak za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, ovde tužioca, protiv prvotuženog kao protivnika pobijanja, nije značila sa izvesnošću da će potraživanje tužioca prema prvotuženom biti utvrđeno. Potraživanje tužioca prema prvotuženom pravnosnažno je utvrđeno tek 2018. godine, presudom Privrednog apelacionog suda Pž 682/17 od 13.06.2018. godine. Neosnovan je revizijski navod tužioca da je potraživanje tužioca prema prvotuženom nastalo u vreme kada je prvotuženi dao pobijana knjižna odobrenja prvotuženom 2009. i 2010. godine, kao i da su ta knjižna odobrenja bila nezakonita (odobrenja koja su bila predmet pobijanja u stečajnom postupku). Potraživanje tužioca prema prvotuženom po tom osnovu nastalo je tek donošenjem presude kojom je sa uspehom pobijen taj pravni posao, odnosno njenom pravnosnažnošću, a ne u vreme kada su ta knjižna odobrenja data. Nije reč o nezakonitim knjižnim odobrenjima jer predmet pobijanja mogu biti samo punovažni pravni poslovi, kako je taj pravni posao i pobijen presudom i utvrđeno da je bez pravnog dejstva samo u odnosu na stečajnu masu tužioca. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u toku postupka nije dokazano da su prvotuženi i drugotuženi zaključili Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa nedopuštenom pobudom da osujete naplatu potraživanja tužioca prema prvotuženom koje u tom momentu nije ni postojalo. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je eventualna namera tuženih da zaključenjem Ugovora o kupoprodaji osujete (buduće) potraživanje tužioca prema prvotuženom mogla biti relevantna za razmatranje po paulijanskoj tužbi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, u skladu sa odredbom člana 280. ZOO. Međutim, tužilac u konkretnom slučaju nije podneo paulijansku tužbu, kojom se pobija punovažan pravni posao, već tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora. Takođe, u slučaju pobijanja pravnog posla preduzetog na štetu poverioca, potraživanje mora biti dospelo za isplatu i mora se ispoštovati rok za pobijanje. Druge razloge ništavosti, osim nedopuštene pobude, tužilac nije naveo u toku postupka niti ih navodi u reviziji, a ni sudovi nisu utvrdili njihovo postojanje po službenoj dužnosti. Kako je nedopuštena pobuda bila osnov po kojem je traženo utvrđenje ništavosti i ugovora o poklonu zaključenog između drugotuženog i trećetuženog, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca i u tom delu. U toku postupka je utvrđeno da je postojala namera darežljivosti kod drugotuženog kao poklonodavca, da ugovor o poklonu ima dozvoljen osnov, odnosno predmet, te da predstavlja punovažan pravni posao.

Predmet tužbenog zahteva, koji je takođe odbijen nižestepenim odlukama, bio je i da se utvrdi da prvotuženi ima pravo svojine sa obimom udela 1/1 na opisanim nepokretnostima koje su predmet spora. Taj tužbeni zahtev je odbijen iz razloga što tužilac nema aktivnu legitimaciju za postavljanje takvog zahteva jer nije nosilac prava čije utvrđenje tužbom traži. Odluka u tom delu nije predmet pobijanja u revizijskom postupku.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković