Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijanog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ... (ugovor o radu br. ../16 od 06.12.2016. godine). Tužilji je izdata potvrda o privremenoj sprečenosti za rad (zbog infekcije „korona virusom“) počev od 30.07.2020. godine, sa mišljenjem lekara da će privremena sprečenost za rad trajati do 13.08.2020. godine. Po potpisivanju sporazumnog raskida ugovora o radu (na molbu tužilje), tužilja se vratila kod tuženog nakon dva do tri sata sa molbom da odluka ne glasi na sporazumni raskid ugovora o radu jer, u suprotnom, ne može da ostvari pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje zbog nezaposlenosti. Nakon insistiranja i molbi tužilje da joj je ugrožena egzistencija i da nema sredstava za život doneo je predmetno rešenje br. ... od 10.08.2020. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada, a sve kako bi ostvarila pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Nakon toga, tužilja se prijavila kod Nacionalne službe za zapošljavanje i primila novčanu naknadu. Tokom ostvarivanja prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje tužilja je ostavrivala primanja po osnovu rada u preduzeću „Iber“ u Bosilegradu (uključujući i spremanje tuđih kuća i obavljanje drugih povremenih poslova). Prvostepeni sud nije poklonio veru stranačkom iskazu tužilje da joj je prilikom donošenja doznaka (10.08.2020. godine) od strane zakonskog zastupnika tuženog rečeno da ne može da radi kako ne bi zarazila ostale radnike, te da ide mesec dana na biro rada, a da će je posle toga vratiti na posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev neosnovan, zasnivajući svoj zaključak na tome da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu doneto na izričiti zahtev tužilje, koja je od strane direktora tuženog bila upoznata sa zakonskom procedurom prilikom otkaza propisanom članom 180a. Zakona o radu, a da je ona sama pristala da se ta procedura ne ispoštuje, sve u cilju ostvarivanja prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, s pozivom na na članove 179. stav 1. tačka 1. i 180. u vezi člana 191. stavovi 5. i 8. Zakona o radu i Konvenciju MOR br. 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. Prema stanovištu drugostepenog suda pobijano rešenje nije doneto u zakonitom postupku iz razloga što je pre primene otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu neophodno da poslodavac na pouzdan način utvrdi da zaposleni ne ostvaruje predviđene rezultate rada, te da mu da instrukcije i pismeno upozorenje o toj okolnosti sa ostavljanjem određenog roka za poboljšanje radnog učinka, što je ovde izostalo.

Po oceni revizijskog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 113/17), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebno znanje i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Odredbom člana 180. istog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. ovog zakona da otkaže ugovor o radu ili izrekne neku od mera iz člana 179a. ovog zakona ako mu je prethodno dao pismeno obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokovima za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku.

Oktazni razlog iz citirane odredbe člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, na kojoj je zasnovano predmetno rešenje, podrazumeva otkaz ugovora o radu zbog toga što zaposleni ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, koji poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. Pored toga, pretpostavka za donošenje otkaznog akta je postojanje pismenog obaveštenja u vezi sa nedostacima u radu zaposlenog, kao i davanja uputstava i primerenog roka za poboljšanje rada, nakon čega poslodavac može doneti otkazni akt (član 180. Ovog zakona).

Nepoštovanje navedenih obaveza poslodavca povlači za sobom poništaj takvog rešenja o otkazu ugovora o radu u skladu sa Konvencijom MOR br. 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, sa preporukom kojom je propisano da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja poslova, izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje i ako radnik posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi i dalje da obavlja dužnosti na nezadovoljavajući način, radni odnos mu može prestati.

U konkretnom slučaju tokom postupka je bilo nesporno da su se stranke dogovorile da tužilji, u situaciji u kojoj se našla (zaraženost „korona virusom“) prestane radni odnos kod tuženog po osnovu sporazuma. Od toga se odustalo, na molbu tužilje, tako što je doneto predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog neostvarivanja rezultata rada kako bi ona mogla da ostvari svoja prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje, na šta je tuženi pristao, uz izostanak zakonom propisane procedure kada je reč o ovom otkaznom razlogu. I po stavu Vrhovnog suda, u takvoj situaciji tužilja je postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja (član 12. Zakona o obligacionim odnosima) zahtevajući da joj prestane radni odnos davanjem otkaza, a ne po osnovu sporazuma, a sve zarad ostvarivanja svojih prava i interesa, ali je to bez uticaja na drugačiju odluku. Naime, tuženi kao poslodavac je bio svestan mogućih posledica koje usled toga mogu nastati (nepoštovanje zakonske procedure prilikom davanja otkaza zaposlenom) i pristao je na nastupanje istih, pa je uprukos tome doneo nezakoniti otkazni akt, na koji način je pogodovao tužilji u ostvarivanju prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje i time joj omogućio zloupotrebu istih.

Imajući u vidu da tuženi nije postupio na napred opisani način, te da postupak nije sproveden u skladu sa citiranom odredbama materijalnog prava, odnosno da je postupak izostao u celosti, pravilno je drugostepeni sud poništi ovo rešenje kao nezakonito.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na zahtev zaposlenog obavestiti poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u visini u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. Stavom 2. propisano je da se pod zaradom iz stavova iz 5. i 7. ovog zakona smatra zarada koju zaposleni ostvario u mesecu koji prethodio mesecu u kome je prestao radni odnos. Stavom 8. propisano je da se naknada iz stavova 1., 5., 6. i 7. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Kod iznetog, po oceni revizijskog suda pravilno je postupio drugostepeni sud kada je, s pozivom na na član 191. stavovi 5. i 8. Zakona o radu delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete. Iz citiranih propisa proizilazi da je u pitanju naknada štete bez vraćanja na rad, odnosno naknada koja supstituiše reintegraciju (vraćanje na rad). Njome se ostvaruje paušalna, a ne integralna naknada štete, iz razloga što je njena visina uokvirena (limitirana) iznosom od najviše 18 zarada, a da li će biti tolika ili niža zavisi od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice, te ostvarene zarade kod drugog poslodavca nakon otkaza. Kako je tužilji kod tuženog radni odnos prestao bez pravnog osnova (nezakonito), to je osnovan i njen zahtev da je tuženi umesto vraćanja na rad isplati supstitucionalnu (paušalnu) naknadu štete u smislu navedenih zakonskih odredbi.

U konkretnom slučaju, na dan donošenja spornog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja je imala navršenih 51 godinu života i 3 godine i 8 meseci provedenih u radnom odnosu kod tuženog (od 06.12.2016. godine do 10.08.2020. godine). S druge strane, tužilja tokom postupka nije navela da izdržava članove porodice, niti je pružila dokaze o broju izdržavanim članova, što je pored navedenih takođe kriterijum prilikom odmeravanja visine naknade štete u okviru zakonom maksimalno propisanog broja od najviše 18 zarada. S toga je pravilno drugostepeni sud vodeći računa po službenoj dužnosti o pravilnoj primeni materijalnog prava, kao i svim okolnostima vezanim za prestanak radnog odnosa tužilje dosudio tužilji naknadu štete samo u visini od jedne zarade isplaćene za poslednji mesec koji je prethodio mesecu u kome je tužilji prestao radni odnos (jul 2017. godine) u iznosu od 19.707,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2024. godine, kao dana presuđenja, do isplate, bez umanjenja za eventualno ostavrenu zaradu tužilje kod drugog poslodavca za taj jedan mesec jer nije bila dokaza da je tužilja odmah po prestanku radnog odnosa kod tuženog ostvarila zaradu kod drugog poslodavca.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da je tužba podneta zloupotrebom prava iz člana 13. ZOO ne mogu dovesti do drugačijeg presuđenja. Donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu na molbu zaposlenog (ovde tužilje) po navedenom zakonskom osnovu (neostvarivanje rezultata rada) ne čini rešenje zakonitim. Održavanje na snazi takvog rešenja (koje je, bez sumnje, doneto po sazanju tuženog da je tužilja zaražena korona virusom) vodilo bi ponovljenom izigravanju imperativnih zakonskih propisa i podsticalo bi praksu izigravanja zakona u cilju ostvarivanja prihoda na račun javnih budžetskih sredstava na protivpravni način.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković