Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 29.07.2011. godine na poslovima ... na prodajnom mestu u ... u ulici ... broj .. . Rešenjem tuženog od 17.06.2013. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 29.07.2011. godine primenom člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu i utvrđeno je da joj prestaje radni odnos 17.06.2013. godine, odnosno danom dostavljanja tog rešenja, a zbog toga što je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze i to zloupotrebom na štetu poslodavca predviđenu članom 25. Ugovora o radu, jer je 29.05.2013. godine oko 10 časova napustila svoje radno mesto i što je utvrđeno da od 29.05.2013. godine nije došla na svoje radno mesto, a da pri tom nije dostavila poslodavcu obaveštenje o privremenoj sprečenosti za rad i to u skladu sa članom 103. stav 1. Zakona o radu.

Dana 29.05.2013. godine tužilja je radila u prvoj smeni, kada je i otvorila prodajno mesto, a u 09 časova i 09 minuta javila se svom neposrednom rukovodiocu BB koji je oko 10 časova došao na prodajno mesto i konstatovao da su vrata bila zaključena, uključeni televizori, pa kako se tužilja nije vratila na radno mesto, pozvao je dva zaposlena, nakon čega su zajedno ušli u prostorije tuženog, izvršili sravnjenje blagajne i navedeni zapisnik je dostavljen centrali u Beogradu. Tužilja je u tom periodu obavljala poslove odgovornog blagajnika računopolagača. U telefonskom razgovoru, koji je usledio nakon ulaska zaposlenih u prostorije kladionice, tužilja je rukovodiocu rekla da ključ može da preuzme od njenog supruga. Kako tužilja nije došla na posao ni 30.05.2013. godine i nije odgovarala na pozive rukovodioca, niti se javila, rukovodilac je obavestio centralu u Beogradu. Lekar – ginekolog kome se tužilja javila 31.05.2013. godine, konstatovao je trudnoću i otvorio trudničko bolovanje počev od 31.05.2013. godine. U izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 24.06.2013. godine je navedeno da je privremeno sprečena za rad dana 31.05.2013. godine, a u izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 24.06.2013. godine navedeno je da je privremeno sprečena za rad u periodu od 01.06.2013. godine do 29.06.2013. godine koji je dostavila faksom dana 25.06.2013. godine na broj koji nije broj faksa tuženog. Tužilja je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 31.05.2013. godine primila na šalteru pošte dana 03.06.2013. godine, na koje razloge se nije izjasnila.

Tužilji je prestao radni odnos 26.06.2013. godine kada je rešenje o otkazu ugovora o radu preuzela sa oglasne table, na kojoj je rešenje bilo istaknuto 17.06.2013. godine u kladionici u kojoj je radila. Rešenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 11.01.2014. godine, odbijena je žalba tuženog izjavljena protiv rešenja inspektora rada Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike kojim je odloženo izvršenje otkaza ugovora o radu do donošenja odluke suda (sa obrazloženjem da je zaposlenoj stavljena na teret povreda radne obaveze koja nije utvrđena članom 25 ugovora o radu, niti odredbom člana 50 Pravilnika o radu, s pozivom i na odredbu članan 187. stav 1. Zakona o radu). Na osnovu obračuna sredstava za maj 2013. godine utvrđeno je da je zarada tužilje u tom mesecu trebalo da iznosi 22.094,00 dinara.

Prvostepeni sud je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pred tim sudom, zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito s obzirom na to da je tužilja kontaktirala neposredno pretpostavljenog BB dana 29.05.2013. godine kojom prilikom ga je obavestila da se ne oseća dobro, a dana 31.05.2013. godine, po saznanju za trudnoću, predala istom licu pismenu potvrdu o otvaranju bolovanja, na koji način je poslodavac obavešten kako o privremenoj sprečenosti za rad, tako i o postojanju okolnosti (trudnoće) usled koje se poslodavcu izričito zabranjuje otkazivanje ugovora o radu zaposlenom u smislu odredbe člana 187. stav 1. Zakona o radu. Zato je usvojen tužbeni zahtev, poništeno kao nekazonito osporeno rešenje i obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 132.564,00 dinara primenom člana 191. stav 4. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je na činjenično stanje utvrđeno pred tim sudom nakon održane rasprave na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan. Drugostepeni sud nalazi da je tužilja napustila radno mesto i neopravdano izostala sa posla tri radna dana uzastopno, da o činjenici da je u drugom stanju nije obavestila poslodavca u roku od tri dana od trenutka kada je napustila radno mesto (29.05.2013. godine), niti je dostavila odgovarajuće potvrde lekara o postojanju okolnosti o privremenoj sprečenosti za rad (trudnoći) u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa (26.06.2013. godine), a izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad od 24.06.2013. godine za dan 31.05.2013. godine i izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad od 24.06.2013. godine za period od 01.06.2013. godine do 29.06.2013. godine, dostavila je faksom na broj koji nije broj faksa tuženog dana 25.06.2013. godine, pri čemu je dana 03.06.2013. godine primila upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje razloge se nije izjasnila. Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja bila u drugom stanju u trenutku kad joj je prestao radni odnos, međutim prema stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju se ne mogu primeniti odredbe zakona koje se odnose na posebnu zaštitu od otkaza ugovora u radu, s obzirom na to da tužilja nije ispoštovala rok od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa za dostavljanje odgovarajuće potvrde lekara o postojanju okolnosti koje su predviđene članom 187. stav 1. Zakona o radu, zbog čega nalazi da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Takav zaključak i pravno stanovište drugostepenog suda za sada se ne može prihvatiti. Po oceni Vrhovnog suda osnovani su revizijski navodi tužilje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno i pogrešno utvrđeno.

Prema odredbi člana 187. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005...32/2013), koji je bio u primeni u vreme otkaza ugovora o radu tužilje, za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (stav 1.), rešenje o otkazu ugovora o radu je ništavo ako je na dan otkaza ugovora o radu poslodavcu bilo poznato postojanje okolnosti iz stava 1. ovog člana ili ako zaposleni u roku od 30 dana od dana prijema otkaza obavesti poslodavca o postojanju okolnosti iz stava 1. ovog člana i o tome dostavi odgovarajuću potvrdu ovlašćenog lekara ili drugog nadležnog organa.

Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, u konkretnom slučaju okolnost da li je u roku od 30 dana od dana prijema otkaznog akta od strane tužilje, tuženom bilo poznato da je odsustvovala sa rada zbog trudnoće, odnosno saznanje da je trudnoća razlog tužiljine sprečenosti za rad i da li je tužilja o tome dostavila odgovarajuću potvrdu ovlašćenog lekara ili drugog nadležnog organa, su relevantne činjenice od značaja za primenu člana 187. Zakona o radu.

Pri opredeljenju da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, drugostepeni sud u skladu sa odredbom člana 383. stav 4. ZPP, zakazuje raspravu pred drugostepenim sudom, poziva stranke, kao i one svedoke za koje odluči da se saslušaju, ako smatra da je prvostepeni sud pogrešno ocenio izjavu stranke i iskaze pojedninih svedoka na kojim dokazima je zasnovao utvrđenje o kakvoj bitnoj činjenici.

U konkretnom slučaju drugostepeni sud je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, ponovo izveo sve dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku i neposredno saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke i svedoka BB. Iako sud nije odredio na koje okolnosti izvodi dokaz saslušanjem tužilje i navedenog svedoka, iz sadržine njihovih izjava proizilazi da su se pred sudom izjašnjavali upravo na okolnosti i činjenice koje su bitne za donošnje odluke i pravilnu primenu odredbe člana 187. Zakona o radu.

Drugostepeni sud nije prihvatio izjavu tužilje saslušane kao stranka u postupku u pogledu mesta i vremena obaveštavanja i dostavljanja, odnosno predaje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad neposrednom rukovodiocu BB i time saznanju tuženog o njenoj trudnoći u zakonom predviđenom roku. Iz sadržine iskaza saslušanog svedoka BB, proizilazi da je saznao da je tužilja u drugom stanju 20-30 dana nakon dana kada je tužilja napustila radno mesto, tako što je suprug tužilje u lokalu (kladionici) u kojoj se nalazio, ostavio papir (doznake) na sto i otišao, a na kome je bio upisan datum posle 20. juna i odnosio se na to da se tužilji odobrava bolovanje od 29.05.2013. godine. Drugostepeni sud nije prihvatio u navedenom delu iskaz svedoka, a razlozi na kojima zasniva ocenu tog dokaza je dosledna tvrdnja svedoka tokom celog postupka da od 29.05.2013. godine nikakav kontakt sa tužiljom nije imao iako je zvao telefonom, da mu se ona nije javljala, te da se o prijemu doznaka i otvaranju bolovanju nije precizno izjašnjavao, već kontradiktorno, imajući u vidu navod da je doznake primio 20 do 30 dana od dana kada je napustila radno mesto, što bi odgovaralo početku jula 2013. godine, a zatim da je na doznakama bio neki datum izdavanja posle 20. jula (iako je prema sadržaju iskaza svedoka na zapisniku o raspravi pred drugostepenim sudom od 21.12.2022. godine upisan navod „posle 20. juna“), pri tom imajući u vidu da se doznake izdaju prilikom zaključenja bolovanja, usled čega nalazi da tužilja nije dokazala da je poslodavac imao saznanja i da je dostavila dokaz o navedenim okolnostima u zakonom predviđeno roku.

S obzirom na sve navedeno, iznet činjenično-pravni zaključak se ne može prihvatiti. Naime, i tužilja i svedok saslušani pred drugostepnim sudom, izjasnili su se o predaji neposrednom rukovodiocu, odnosno prijemu dokaza o razlozima privremene sprečenosti za rad (što je bila uobičajna praksa kod tuženog). S tim u vezi, ukoliko je tužilja napustila posao 29.05.2013. godine, te da je od tada nakon 20- 30 dana neposredni rukovodilac (svedok) saznao i predat mu je dokaz o privremenoj sprečenosti za rad (izveštaj od 24.06.2013. godine), a da je tužilji radni odnos prestao 26.06.2013. godine, to je drugostepeni sud propustio da razjasni i utvrdi relevantne činjenice za pravilno odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, da li je tužilja u roku od 30 dana od dana prijema otkaznog akta obavestila poslodavca i predala dokaze o razlozima sprečenosti za rad usled trudnoće.

Osim toga, rešenje o otkazu je zasnovano na činjenici napuštanja radnog mesta 29.05.2013. godine, kao povredi radne obaveze propisane članom 25. Ugovora o radu. Međutim, izostala je u potpunosti i ocena da li u ponašanju tužilje kritičnom prilikom, odgovara navedena odredba ugovora o radu i propisane povrede radnih obaveza relevantnih za prestanak radnog odnosa, pri tom imajući u vidu da drugostepeni sud nalazi da je neopravdano izostala sa posla tri radna dana uzastopno, a da je tužilja ukazivala da je 30.05.2013. godine po rasporedu imala slobodan dan. Iz iznetih razloga pobijana odluka je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, imajući u vidu i primedbe i naloge iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1900/2016 od 04.05.2017. godine i Rev2 1993/2018 od 27.02.2020. godine po kojima nije postupljeno, pa će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka po žalbi, jer zavisi od ishoda postupka po žalbi.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković