Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu drugostepenog suda na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženih dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. ZPP na koju se ukazuje revizijom, budući da je drugostepeni sud prihvatio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda kao pravilno i potpuno, ali je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu, u kojoj procesnoj situaciji nije u obavezi da otvara raspravu u smislu odredbe člana 383. stav 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 1988. godine započela vanbračnu zajednicu sa sada pokojnim GG, bratom tuženih, koja je trajala sve do njegove smrti 30.06.2016. godine. Tužilja i pokojni GG nisu imali zajedničku decu, a tužilja ima sina iz prethodnog braka koji nikada nije živao sa njima. U početku je tužilja živela u ..., gde je radila u fabrici „...“ do 1998. godine, a zatim je radila kod različitih poslodavaca do 2004. godine. Zaradu koju je ostvarivala, tužilja je trošila radi podmirivanja potreba zajedničkog života u vanbračnoj zajednici sa pokojnim GG, koji je sve vreme živeo sa svojom majkom na porodičnom imanju u selu ..., kod ..., gde su držali stoku i bavili se poljoprivrednom. U periodu kada je stanovala u ..., tužilja je dolazila na imanje svog vanbračnog partnera vikendom, praznicima i za vreme godišnjeg odmora, dok je u sezoni poljoprivrednih radovala dolazila i češće, uzimajući bolovanje i odsustvo sa posla. Nakon smrti majke tuženih DD 2004. godine, tužilja je aktivnije učestvovala u radovima na imanju i u vođenju domaćinstva, a sa svojim vanbračnim partnerom je počela da se bavi prodajom mlečnih proizvoda u većim količinama. Tužilja je 2010. godine prešla da živi na porodično imanje svog vanbračnog partnera u selu ... i njihova vanbračna zajednica je trajala sve do njegove smrti. Tuženi su takođe dolazili na ovo imanje kako bi pomagali u obavljanju sezonskih poslova i starali se o potrebama svoje majke dok je bila živa. Tužilja i pok. GG su zajedničkim radom održavali postojeći stočni fond, koji se razvijao priplodom krava i teladi. Prodajom mlečnih proizvoda i uzgojem omatičenih krava, vanbračni partneri su ostvarili i pravo na premiju za mleko i krave, čija je isplata vršena preko računa sada pokojnog GG kao nosioca poljoprivrednog gazdinstva. Tužilja je iz stočnog fonda prodala dva teleta, dok je tuženi BB prodao šest krava za ukupan iznos od 4.000 evra, a jednu kravu je poklonio ćerki tužene VV. U vreme smrti pokojnog GG, stočni fond se sastojao od osam krava rase „...“, dva teleta iste rase, jedne kobile i dve svinje starosti oko 9 meseci, čija je tržišna vrednost procenjena na iznos od 1.368.082,00 dinara, prema nalazu i mišljenju veštaka poljoprivredne struke. Tokom trajanja zajednice života, tužilja i pokojni GG su kupili traktor marke „...“ po ceni od 4.650 evra od prodavca ĐĐ, o čemu su zaključi pisani ugovor o prodaji robe 12.05.2010. godine, u kojem su oboje navedeni kao kupci. Novac u iznos od 4.600 evra su prema priznanici sačinjenoj istog dana 12.05.2010. godine deponovali garantu EE i tom prilikom su zajednički preuzeli traktor, koji se i nakon smrti GG, nalazi u domaćinstvu porodice ...

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi njen suvlasnički udeo od 50% na stočnom fondu preostalom nakon smrti njenog vanbračnog parnera, sa stanovištem da se ne radi o zajedničkoj imovini stečenom radom vanbračnih partnera tokom trajanja zajednice života (i pored nesporne činjenice da je tužilja živela u vanbračnoj zajednici sa bratom tuženih do njegove smrt i da mu je pomagala u obavljanju poslova vezanih za održavanje poljoprivredog domaćinstva i stočnog fonda u selu ...), već da se radi o posebnoj imovina njenog vanbračnog parnera koju je on stekao nasleđem nakon smrti oca i majke, budući da je stočni fond porodice ... već bio formiran u vreme zasnivanja vanbračne zajednice tužilje sa pokojnim GG, a da je održavan i obnavljan priplodom od postojećih životinja, koji je isto u svojini vlasnika prvobitnog stočnog fonda u smislu paragrafa 260. Srpskog građanskog zakona, na kojem tužilja nija mogla steći pravo svojine, pa čak ni zajedničkim radom. Odlučujući o tužbenom zahtevu kojim je tužilja tražila utvrđenje prava svojine na predmetnom traktoru, prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja odbio ovaj tužbeni zahtev, smatrajući da tužilja nije dokazala svoje navode da je traktor kupila sredstvima od pozajmice koje joj je dao sin.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev utvrđujući pravo susvojine tužilje na preostalom stočnom fonda, uzimajući u obzir period sticanja ove pokretne imovine, sa stanovištem da su vanbračni partneri kroz zajednički rad na poljoprivrednom domaćinstvu doprineli održavanju i unapređenju stočnog fonda, da su ulagali zajednička novčana sredstva koja su ostvarili prodajom mlečnih proizvoda, ali i novčana sredstva koja je tužilja ostvarila dok je bila u radnom odnosu, te da stočni fond iza smrti vanbračnog partnera tužilje predstavlja zajedničku imovinu stečenu radom tokom trajanja zajednice života na kojoj su tužilja i njen vanbračni parner postali suvlasnici sa jednakim udelima, te da su stoga tuženi dužni da tužilji solidarno isplate polovinu tržišne vrednosti ovog stočnog fonda, utvrđene veštačenjem na koje stranke nisu imale primedbe. U pogledu traktora kao predmeta tužbenog zahteva, drugostepeni sud je takođe utvrdio pravo susvojine tužilje od 50% na traktoru, smatrajući da su tužilja i njen vanbračni parner po osnovu ugovora o prodaji koji su zaključili u svojstvu kupca, zajednički kupili sporni traktor jer su zajednički isplatili cenu i preuzeli traktor, dok činjenica da li je tužilja zajmom obezbedila sredstva za kupovinu traktora nije od uticaja u situcaiji kada drugostepeni sud nije prihvatio da se radi o njenoj posebnoj imovni, već o zajednički stečenoj imovini radom vanbračnih partnera u toku trajanja zajednice života sa jednakim doprinosom u sticanju.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/2005, 72/2011-dr.zakon i 6/2015), imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Članom 191. stav 1. istog zakona, propisano je da imovina koju su vabračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je stavom 2. propisano da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe Porodičnog zakona o imovinskim odnosima supružnika. Deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona smatra se utvrđenje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, kako je to propisano članom 177. Porodičnog zakona. Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178); supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba - član 179), a ako supuržnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba) na osnovu odredbe člana 180. stav 1. istog zakona. Prema stavu 2. ovog člana smatra se da su udeli supružnika u zajedičkoj imovini jednaki, pri čemu veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (stav 3).

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud prihvata činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da su stočni fond i predmetni traktor imovina koja je stečena radom tužilje i pok. GG kao vanbračnih partnera u toku trajanja njihove zajednice života u vanbračnoj zajednici i da kao takva predstavlja njihovu zajedničku imovinu sa podjednakim udelima partnera u njenom sticanju. Činjenica da je u momentu započinjanja njihove vanbračne zajednice već postojao određeni stočni fond na imanju porodice ... ne utiče na drugačiju odluku suda u situaciji kada je utvrđeno da su tužilja i pokojni brat tuženih zajedničkim radom i sredstvima održavali i uvećavali postojeći stočni fond priplodima od postojećih životinja. Ukoliko je priplod (prirast od stoke) stečen radom u toku vanbračne zajednice, on predstavlja zajedičku imovinu vanbračnih partnera, makar je životinja od koje potiče priplod isključivo vlasništvo jednog partnera. Ovo stoga što je utvrđeno da su u gajenju i podizanju priploda stoke učestovovala oba parnera, odnosno da je i tužilja svojim radom podjednako doprinosila tome. Pravni odnos vanbračnih partnera u pogledu prava vlasništva domaće životinje ne može se razrešiti po pravnom pravilu da plod pripada vlasniku matične stvari jer su životinje koje su predmet spora, čak i pod pretpostavkom da potiču od stočnog fonda postojećeg pre zasnivanja zajednice života tužilje i pokojnog brata tuženih, uzgajane zajedničkim radom i sredstvima u njihovoj vabračnoj zajednici, a vanbračna tekovina se deli srazmerno doprinosu vanbračnih parnerka, kao i tekovina supružnika. Ovo posebno ako se ima u vidu dužinu trajanja vanbračne zajednice tužilje i pokojnog brata tuženih (od 1988. godine do 30.06.2016. godine), pa je živtno da je stoka koja je postojala na porodičnom imanju porodice tuženih u vreme zasnivanja vanbračne zajednice u međuvrnjmnjnu ostarila i nije više mogla da se reprodukuje, zbog čega su prodavali, a od nove stoke formirali sopstveni stočni fond.

Polazeći od odluke da je stočni fond koji je postojao na imanju porodice ... u trenutku smrti tužiljinog vanbračnog partnera njihova zajednička imovina stečena radom u toku trajanja zajednice života i da su podjednako doprinosili u njenom sticanju, vršeći deobu ove zajedničke imovine utvrđenjem suvlasničkog udela tužilje od 50%, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je obavezao tužene u čijoj je državini ostao postojeći stočni fond u momentu smrti GG, da isplati tužilji spram njenog udela procenjenu tržišnu vrednost tog fonda.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije i našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pravnosnažne presude u pobijanom delu odluke o utvrđenju bračne tekovine tužioca i tužene ŽŽ, za koju su dati pravilni, jasni i potpuni razlozi koje prihvata i revizijski sud.

Iako je tužilja tražila utvrđenje prava svojine na traktoru koji je predmet spora, a drugostepeni sud joj je priznao pravo susvojine sa udelom od 50% takođe po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednicu sa pokojnim bratom tuženih, propuštajući da u preostalom delu odbije tužbeni zahtev tužilje, ovaj propust drugostepenog suda nije od uticaja u situaciji kada tužilja nije tražila donošenje dopunske presude, niti je izjavila reviziju protiv drugostepene presude, a tuženi nijednim revizijskim navodom ne napadaju odluku drugostepenog suda u pogledu utvrđenog prava susvojine tužilje na predmetnom traktoru i njihove obaveze da joj isti predaju u sudržavinu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković