U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Suzana Mihajlović, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društvo „Securitas Services“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Relja Zdravković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3303/23 od 04.09.2023. godine, u sednici održanoj 04.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3303/23 od 04.09.2023. godine, tako što se odbija kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 457/22 od 23.01.2023. godine, a odbija zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 116.940,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 457/22 od 23.01.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime dugovanja u vidu razlike zarade za smenski rad za period od 2009. godine do februara 2012. godine isplati iznos od 193.053,17 dinara i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u sadržini tog stava, kao i da za navedeni period u ime i za račun tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlennosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 301.939,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3303/23 od 04.09.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 457/22 od 23.01.2023. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime dugovanja u vidu razlike zarade za smenski rad za period od maja 2009. godine do februara 2012. godine isplati pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, na način bliže opisan u stavu prvom izreke, kao i da na navedene iznose u ime i za račun tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlennosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 457/22 od 23.01.2023. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 301.959,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti do isplate, pa je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.498,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 35.998,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu od maja 2009. godine do 29.02.2012. godine radio kod pravnog prethodnika tuženog na poslovima ... na neodređeno vreme, a u navedenom periodu tužilac je faktički obavljao poslove svog radnog mesta, radio je u smenama, pa tužilac potražuje od tuženog naknadu štete za utuženi period i to po osnovu rada u smenama kao i uplatu pripadajućih doprinosa. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke tužiocu nije isplaćena naknada za rad u smenama u iznosu od 193.053,17 dinara. Tužilac je radio kod tuženog od 01.02.2002. godine do 01.02.2012. godine, radno vreme mu je bilo od 07,00 do 19,00 časova – prva smena i od 19,00 do 07,00 - druga smena, s tim što su radili ubrzane smene jer nije bilo dovoljno ljudi, radio je sedam dana u nedelji, odnosno radilo se po sistemu 12 – 24 – 12 - 48 zvanično, ali nezvanično se radilo po potrebi posla, tj kada god su ga zvali on se odazivao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prema odredbama člana 108. i 110. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“24/05...54/09), prvostepeni sud je ocenio da rad tužioca u utuženom periodu ima sve karakteristike smenskog rada za koji je poslodavac bio dužan da mu isplati iznose utvrđene nalazom veštaka ekonomsko- finansijske struke sa zakonskom zateznom kamatom kao i da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlennosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje primenom odredbi člana 2, 3. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno osiguranje.

Po stanovištu drugostepenog suda rad tužioca nije smenski rad, zbog čega nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, iz kojih razloga je ovaj sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 54/09) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade- najmanje 26% od osnovice.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12 (rad) – 24 (odmor) – 12 (rad)- 48 (odmor), Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Rad po takvom vremenskom rasporedu koji se kontinuirano obavlja iz dana u dan ima karakter smenskog rada. Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 1.tačka 2. Zakona o radu, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj zakonom, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka, a odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Prvostepeni sud je u svemu pravilno odmerio troškove prvostepenog postupka i tužiocu ih dosudio u skadu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava revizije 27.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za: reviziju 35.976,00 dinara i revizijsku odluku 53.964,00 dinara, što je sve odmereno u skladu sa advokatskom i taksenom tarifom.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković