Presudom Višeg suda u Šapcu Gž 945/24 od 11.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Šapcu P 941/21 od 20.03.2024. godine u prvom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2024. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Šapcu P 941/21 od 20.03.2024. godine u drugom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 6.000,00 dinara na ime sastava odštetnog zahteva u mirnom postupku sa zakonskom zateznom kamatom od 14.02.2020. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Šapcu P 941/21 od 20.03.2024. godine u obavezujućem delu trećeg stava izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 101.830,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da na ime troškova žalbenog postupka isplati tuženoj iznos od 6.680,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužioca u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je bio učesnik saobraćajnog udesa. U tom udesu tužilac nije zadobio telesne povrede. Veštačenje intenziteta i dužine trajanja pretrpljenog straha, u nedostatku medicinske dokumentacije o posledicama saobraćajnog udesa na tužiočevo psihičko stanje, izvršeno je na osnovu kliničkog iskustva i prakse veštaka. Tužilac je, na osnovu mišljenja veštaka, u štetnom događaju mogao pretrpeti akutnu reakciju na stres koja traje od nekoliko minuta do 24 sata – maksimalno 72 sata, odnosno primarni strah jakog intenziteta zbog životne ugroženosti u trenutku udesa i sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 2-3 sata, ali ne duže od toga jer je realna pretpostavka da bi se u drugačijoj situaciji javio na pregled psihijatru ili psihologu. Sekundarni strah srednjeg intenziteta trajao je 24 sata a slabog sedam dana, i kod prosečne osobe ogledao se kao neki vid psihičkog diskomfora, strepnje i anksioznosti. Pošto tužilac nije koristio lekove za smirenje, veštak je zaključio da je stepen straha bio podnošljiv, odnosno blag, a strah od vožnje automobilom koji tužilac pominje je specifična fobičnost koja je potpuno prirodna pojava kod svesnih i odraslih osoba i ima objektivne i realne osnove, zato što vožnja automobilom nosi životni rizik i određenu strepnju i obazrivost. Tužilac je podneo tuženom zahtev za naknadu materijalne štete na vozilu i nematerijalne štete za pretrpljeni strah. U tom postupku tužioca je zastupao punomoćnik-advokat, koji je sastavio odštetni zahtev i od tuženog tražio naknadu troškova za njegov sastav u iznosu od 6.000,00 dinara. Tuženi je u vansudskom postupku nadoknadio tužiocu materijalnu štetu (umanjenu za 50%), ali mu nije platio naknadu tražene nematerijalne štete i troškova sastava odštetnog zatheva.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na članu 178. stav 3. i članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, pretrpljeni strah utvrđen veštačenjem opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade u iznosu od 30.000,00 dinara, kao i naknadu troškova za sastav odštetnog zahteva tuženom osiguravaču.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužilac nema pravo na naknadu štete za strah jer njegova jačina i trajanje to ne opravdava, a pretrpljeni strah nije izazvao poremećaj u njegovom psihičkom stanju. Zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova sastava odštetnog zahteva drugostepeni sud je odbio sa obrazloženjem da se ti troškovi ostvaruju kao deo parničnih troškova, shodno članu 150. stav 1. ZPP, ali da tužilac u ovom postupku nije uspeo u sporu.

Po oceni Vrhovnog suda, tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za sastav odštetnog zahteva koji je tuženi – osiguravač odbio da mu plati u postupku vansudskog obeštećenja za štetu nastalu u saobraćajnom udesu, čiji je učesnik bio lice osigurano od odgovornosti za štetu kod tuženog.

Zakonom o obaveznom osiguranju o saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 51/09...7/13), pored ostalog, propisano je: da je vlasnik motornog vozila, odnosno učesnik u saobraćajnoj nezgodi dužan da odgovorno društvo za osiguranje obavesti o saboraćajnoj nezgodi u roku od 15 dana od dana kada se saobraćajna nezgoda dogodila (član 23.); da potraživanje po osnovu osiguranja od autoodgovornosti oštećeno lice ostvaruje podnošenjem odštetnog zahteva neposredno društvu za osiguranje (član 24. stav 1.); da ako društvo za osiguranje ne dostavi obrazloženu ponudu za naknadu štete, odnosno obaveštenje iz člana 25. stav 5. tog zakona u roku od 90 dana od dana prijema odštetnog zahteva, odnosno ne isplati malu štetu u roku iz člana 27. tog zakona, oštećeno lice može podneti tužbu sudu i o tome obavestiti Narodnu banku Srbije (član 24. stav 3.).

Sledstveno izloženom, oštećeni je pre podnošenja tužbe dužan podneti zahtev osiguravajućem društvu za naknadu štete, koji predstavlja procesnu pretpostavku za podnošenje tužbe sudu u slučaju da mu osiguravač u rokovima iz člana 24. stav 1. navedenog zakona ne da obrazloženu ponudu, odnosno naknadi malu štetu. Oštećeni i u tom postupku ima pravo na pravnu pomoć koju pruža advokatura, zbog čega ima pravo na naknadu za sastav odštetnog zahteva u visini predviđenoj advokatskom tarifom, ukoliko ga je u tom postupku zastupao punomoćnik koji je advokat. Na to pravo oštećenom nema uticaja činjenica izneta u tvrdnji tužene da tužiocu nije bila nužno potrebna pravna pomoć jer postoji obrazac zahteva koji je on mogao i sam podneti. Ni okolnost da tužilac nije uspeo u sporu za naknadu štete za pretrpljeni strah nema značaja za njegovo pravo na naknadu troškova odštetnog zahteva, s obzirom da je u tom postupku njemu delimično isplaćena naknada materijalne štete na vozilu.

Navodi revidenta da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo pri odlučivanju o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, po nalaženju Vrhovnog suda nisu osnovani.

Iz odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima sledi da se pravična novčana naknada za strah dosuđuje u zavisnosti od njegovog intenziteta i dužine trajanja. Zato se pravična novčana naknada za taj vid nematerijalne štete može dosuditi ako je strah bio intenzivan i dužeg trajanja. Ako je intenzivni strah kratko trajao, naknada se može dosuditi, ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog.

Intenzitet i dužina trajanja primarnog straha, (u trenutku udesa) i sekundarnog straha (jak 2-3 sata), srednji (24 sata) i slab (sedam dana), kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud, ne opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade. Po mišljenju veštaka, stepen straha je bio podnošljiv-blag, a tužiočeva psihička ravnoteža nije bila narušena u dužem vremenskom periodu-akutna rekacija na stres, o kojoj ne postoji medicinska dokumentacija, traje najduže 72 sata.

Iz tih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom, a na osnovu člana 414. stav 1. tog zakona kao u trećem stavu izreke.

Delimičan uspeh tužioca u sporu utiče na odluku o troškovima celokupnog parničnog postupka, utoliko što saglasno članu 153. stav 2. ZPP svaka stranka snosi svoje troškove postupka u celini, zbog čega ja na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković