Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime neisplaćenih troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu u februaru i martu 2020. godine, o kom pravu tužioca je odlučeno u skladu sa kriterijumima koje je tuženi poslodavac predvideo svojim opštim aktom. Odluka je zasnovana na utvrđenju da je tužilac, vozač autobusa, dobijao putne naloge za vozilo kojim je upravljao i da je tuženi u spornom periodu vršio evidenciju prevezenih tura i obračunavao naknade troškova po tom osnovu. Po praksi Vrhovnog suda, stavljanje van snage opšteg akta kojim je regulisana visina naknade troškova za službena putovanja u inostranstvo i propust da se donese novi opšti akt i ovo pitanje uredi, ne oslobađa tuženog obaveze isplate naknade koja je zakonsko pravo zaposlenog po članu 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu i koja je obračunata po kriterijumima iz ranijeg opšteg akta.

Priložena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3053/2018 od 27.02.2020. godine ima za osnov činjenično utvrđenje da zaposleni nije dobijao putne naloge za službena putovanja i da nije dokazima potkrepio navode o postojanju ovih troškova, pa ne upućuje na potrebu ujednačvanja sudske prakse zbog različitog postupanja u bitno istovrsnim činjeničnim situacijama. Institut posebne revizije je rezervisan za pitanja primene materijalnog prava, pa ni navodi revizije da je činjenično stanje nepravilno utvrđeno ne predstavlja razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji.

Pošto ne postoje ni druga pravna pitanja koja po oceni revizijskog suda nalažu potrebu odlučivanja o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije kao redovne, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 30.01.2023. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 1.040 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković