Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog, advokat B.B., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona: iz člana 438. stav 1. tačka 9; člana 438. stav 2. tačka 1. u vezi člana 16. stav 1; člana 485. stav 2, sve u vezi člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a, uz predlog da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev te da preinači prvostepenu odluku tako što će okrivljenog osloboditi optužbe ili da prvostepenu i drugostepenu odluku vrati na ponovno odlučivanje, te da u smislu člana 488. ZKP-a odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Zahtevom se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP-a, navodima da je prekoračena optužba time što su protivzakonito izmenjeni navodi optužnice. Sud je prekoračio optužbu previdevši objektivni identitet optužnice, na način što je u izreci presude uzrok stanja nemoći „stanje alkoholisanosti“ samovoljno na bazi proste pretpostavke promenio u „akutnu intoksikaciju“.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je ove navode u zahtevu ocenio kao neosnovane, s`obzirom na to da je okrivljeni D.S. oglašen krivim upravo za radnje i postupke koji su mu stavljeni na teret optužnicom javnog tužioca te da se, nasuprot stavu branioca, preciziranje izreke prvostepene presude, u odnosu na dispozitiv optužnice javnog tužioca, zasniva na činjeničnom stanju utvrđenom na dokazima koje je prvostepeni sud izveo u zakonito sprovedenom postupku na glavnom pretresu, te su suprotni navodi u zahtevu, da se pravnosnažne presude zasnivaju na bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP-a, ocenjeni kao neosnovani. Ove navode, iz zahteva, branilac okrivljenog D.S. je neosnovano isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su isti neosnovani, koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i na njih upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a.

Podnetim zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a, uz obrazloženje da se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ZKP-a, ne može zasnivati. Naime, po stavu odbrane, veštaci sudskopsihijatrijske struke i veštak specijalista kliničke psihologije prilikom veštačenja su kao dokaz koristili zapisnik Policijske uprave Leskovac o prijemu krivične prijave Ku 1525/12 od 24.12.2012. godine, a kako se radi o obaveštenjima koja su nadležni državni organi dobili u predkrivičnom postupku i koja su morala biti izuzeta iz spisa predmeta, to je sud omogućavajući veštacima upotrebu istih učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. u vezi člana 16. stav 1. ZKP-a.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je i ove navode u zahtevu ocenio kao neosnovane, jer se pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima koje je prvostepeni sud izveo na glavnom pretresu, u postupku sprovedenom u svemu po odredbama ZKP-a. Izvedene dokaze prvostepeni sud je, u pobijanoj presudi, pojedinačno naveo, a zatim ih ocenio u smislu člana 16. stav 3. ZKP-a. Pored toga identični navodi, iz zahteva, isticani su i u žalbi odbrane izjavljenoj na prvostepenu presudu, a razloge drugostepenog suda, ovaj sud ocenjuje kao jasne i dovoljne te na njih upućuje u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP-a.

Takođe, branilac okrivljenog D.S. podnetim zahtevom ukazuje i na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 485. stav 2. ZKP-a, uz obrazloženje da je na utvrđeno činjenično stanje u prvostepenoj odluci pogrešno primenjen zakon. Prema navodima odbrane, sud pretpostavlja da je oštećena bila nemoćna, ali uzrok njene nemoći ne može da pretpostavi. U zahtevu se na dalje navodi („u postupku je nesumnjivo utvrđeno da okrivljeni nije znao koliko tačno godina ima oštećena, a mislio je da možda ima i 18 godina, a istoj je falilo četiri meseca do punoletstva prilikom predmetnog događaja.“). Međutim, Vrhovni kasacioni sud o ovim navodima nije meritorno odlučivao, s`obzirom na to da se istima suštinski osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja - odredba člana 440. ZKP-a, što nije zakonom propisani osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                              Dragiša Đorđević, s.r.