Protiv drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...55/14), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na neku od bitnih povreda iz člana 374. stav 2. ZPP, koje bi mogle biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, ali se ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja ne može biti razlog pobijanja pravnosnažne presude revizijom. S tim u vezi, nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 355. stav 4. ZPP učinjene u drugostepenom postupku kao navedenog razloga za pobijanje drugostepene presude iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP jer drugostepena presuda sadrži u obrazloženju potpune, jasne i neprotivrečne razloge o utvrđenim činjenicama i primenjenim normama materijalnog prava. Sud je doneo odluku o zahtevu postavljenom u parnici na osnovu utvrđenih činjenica, na kojima je taj zahtev zasnovan. Kako pravna kvalifikacija bitnih činjenica i pravni osnov koji tužilac navodi u tužbi i obrazlaže postavljeni tužbeni zahtev ne vezuju sud, u smislu člana 192. stav 4. ZPP, za pravilnost i zakonitost pobijane presude nemaju značaja navodi revizije da je drugostepeni sud preformulisao tužbeni zahtev i odlučio izvan granica zahteva postavljenog tužbom. Po oceni ovog suda, drugostepeni sud je u donošenju pobijane presude pravilno odlučio u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 19.10.2012. godine je na internet portalu dnevnog lista V.n., čiji su izdavač i glavni i odgovorni urednik bili tuženi, objavljen tekst “...”. U tekstu, čiji je kompletan sadržaj utvrđen u prvostepenom postupku i citiran u presudama nižestepenih sudova, navedeno je da je “...”. Dalje su navedena imena, prezimena i starost uhapšenih lica zbog trgovine drogom, među kojima i I.I. (...) iz B., kao i okolnosti hapšenja i ranija osuđivanost osumnjičenih. U odnosu na tužiočevog sina navedeno je još i to da je “osumnjičen da je u stanu u P. proizvodio marihuanu u laboratorijski kontrolisanim uslovima” (uz pomoć jednog člana grupe), da je on – I.I. “sin poznatog šahovskog velemajstora B.I. i da je do pre nekoliko meseci bio zaposlen u kasarni Vojske Srbije u P.. Podaci iz informacije sadržani su u saopštenju MUP-a Smederevo od 19.10.2012. godine i provereni su u toku prvostepenog parničnog postupka. U postupku pred prvostepenim sudom saslušan je i tužilac koji je posle objavljivanja informacije sa ovakvim detaljima iz njegovog privatnog života, bez njegove saglasnosti i prethodnog obaveštavanja, trpeo duševne bolove zbog izbegavanja i promene ponašanja njegove rodbine i prijatelja, kao i ljudi iz okoline. Pored spornog, usledili su i tekstovi u pisanim medijima u listovima N. i K. sa istom informacijom.

Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev iz razloga što je u spornom tekstu verno preneta i objavljena informacija o hapšenju tužiočevog sina, sadržana u zvaničnom policijskom izveštaju, uz ocenu da je objavljena informacija o hapšenju sina poznatog šahovskog velemajstora kao javne ličnosti opšte poznata i od interesa za javnost, a kao takva nije nedopuštena u smislu člana 43. stav 1. Zakona o javnom informisanju.

Drugostepeni sud je polazeći od istih činjenica zauzeo suprotno pravno stanovište da se sporna informacija tiče privatnog života tužioca, koji nije lice sa ograničenim pravom na zaštitu privatnosti, te nije mogla biti objavljena bez njegovog pristanka, zbog čega postoji povreda tog prava i odgovornost tuženih za nastalu štetnu posledicu. Primenom odredaba čl. 154, 155 i 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi čl. 9, 43. stav 1. i 45. Zakona o javnom informisanju, preinačio je prvostepenu presudu i dosudio tužiocu naknadu štete u visini od 100.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tuženih kojima se u navedenom delu pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava. Odluka o dosuđenoj naknadi štete tužiocu obrazložena je dovoljnim i valjanim razlozima koje u potpunosti prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da objavljeno saopštenje (verno preneto iz policijskog izveštaja) o hapšenju lica koje je osim podacima o imenu, prezimenu i godinama starosti, kao i prebivalištu, identifikovano i navodima da je reč o sinu poznatog šahovskog velemajstora B.I., ovde tužioca, predstavlja informaciju iz sfere privatnog života tužioca. Njome se prevazilazi sadržina i dejstvo saopštenja o događaju koji predstavlja hapšenje određene grupe lica osumnjičenih za određena krivična dela, kao informacija od značaja za javnost, već se ulazi u domen privatnosti tužioca, na koga se informacija primarno i suštinski ne odnosi, isticanjem njegovog srodničkog odnosno roditeljskog odnosa sa jednim od uhapšenih. Bez tog detalja iz tužiočevog privatnog života, informacija u celini i sama po sebi, kao verno preneta iz zvaničnog službenog izveštaja nadležnog organa unutrašnjih poslova i istinita, ne bi bila podobna da povredi neko zaštićeno lično pravo. U tom pogledu bi odgovornost tuženih kao osnivača i odgovornog urednika za objavljeni tekst bila isključena u smislu člana 82. u vezi člana 80. stav 1. Zakona o javnom informisanju (“Službeni glasnik RS” br. 43/2003…41/2011). Međutim, tuženi odgovaraju po članu 80. stav 2. ovog zakona za štetu prouzrokovanu tužiocu nedopuštenim objavljivanjem istinite informacije iz njegovog privatnog života jer za to objavljivanje nisu imali njegovo dopuštenje (član 43. stav 1, 2 i 3), niti su bili oslobođeni obaveze da ga zahtevaju (član 45. u vezi člana 9).

Pravo na privatan život i privatnost garantovano je članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao dela našeg ustavnog i pravnog poretka (čl. 18. i 194. Ustava RS). Zbog povrede prava na privatan život, koja je kod njega prouzrokovala duševne bolove, tužiocu pripada pravo na sudsku zaštitu u parnici i naknadu nematerijalne štete na osnovu čl. 46. i 79. Zakona o javnom informisanju u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava iz člana 200. u vezi čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Duševni bolovi tužioca zbog povrede prava na privatan život i privatnost kao ličnog dobra sadržanog u opštem pojmu subjektivnih prava i prava ličnosti predstavlja pravno priznati oblik nematerijalne štete, za koji mu kao oštećenom, prema kriterijumima iz stava 2. člana 200. ovog zakona, pripada pravična novčana satisfakcija. Visina ove naknade pravilno je dosuđena pobijanom drugostepenom presudom u skladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome služi ta naknada.

Pasivna legitimacija i odgovornost tuženih pravilno je određena u skladu sa odredbama člana 80. Zakona o javnom informisanju prema momentu nedopuštenog objavljivanja informacije kojom je tužiocu prouzrokovana šteta. Okolnost da je tužilac ličnost poznata u javnosti ne vodi ograničenju njegovog prava na zaštitu privatnosti u smislu čl. 9. i 45. tačka 2. Zakona o javnom informisanju. Objavljivanje činjenice da je jedan od uhapšenih lica osumnjičenih za krivično delo tužiočev sin ne predstavlja opravdan i zakonom priznati interes javnosti u tom smislu.

Prema izričitoj odredbi člana 407. stav 2. ZPP, revizijom se ne može pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Zato takvi navodi u reviziji tuženih nisu uzeti u obzir i posebno cenjeni.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka koja je doneta na osnovu člana 163. stav 1. i 2. u vezi čl. 153. i 154. ZPP.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.