Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5768/13 od 29.01.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je navedena prvostepena presuda u prvom, trećem, petom i šestom stavu izreke (1). Istovremeno je prvostepena presuda preinačena u stavu drugom i četvrtom izreke i obavezana je tužena da tužiocu AA pored dosuđenog iznosa isplati na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još iznos od 150.000,00 dinara, a tužiocu BB, isplati iznos od još 250.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose od donošenja prvostepene presude pa do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev oba tužioca odbijen kao neosnovan zajedno sa traženom zakonskom zateznom kamatom, kako je navedeno u izreci ove presude (2). Preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u sedmom stavu izreke prvostepene presude i naloženo je tuženoj da tužiocima naknadi troškove celokupnog parničnog postupka u iznosu od 127.500,00 dinara (3).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je izjavila blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, u odnosu na preinačujuću odluku u usvajajućem delu. Istovremeno je izjavila i posebnu reviziju na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, u odnosu na potvrđujuću odluku.

Vrhovni kasacioni sud je prethodno cenio uslove za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj u odnosu na potvrđujući deo pobijane drugostepene presude u smislu noveliranog člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. osnovnog teksta ovog zakona i člana 23. st.1. i 2. Zakona o izmenama i dopunama ovog ZPP.

Prema čl. 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav drugi).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz čl. 404. ZPP nisu ispunjeni. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za novim tumačenjem prava u pogledu primene čl. 560. stav 1. tačka 1. Zakona o krivičnom postupku, čl. 172. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Ta pitanja rešavaju se zavisno od konkretnog činjeničnog i pravnog odnosa. Pritom, uz reviziju nisu priložene pravnosnažne sudske odluke, kojima je na drugi način odlučeno, čime bi eventualno bila opravdana potreba za ujednačenjem sudske prakse. Odluka o osnovu i visini dosuđene naknade štete u pobijanom potvrđujućem delu ne odstupa od važeće sudske prakse, pa ni prihvatanje odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u ovom delu ne bi dovelo do drugačijeg ishoda spora.

Dozvoljenost revizije tužene u navedenom delu ocenjena je i primenom opšteg pravila iz člana 403. stav 3. i člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu za naknadu štete podneta je 09.12.2009. godine sa zahtevom svakog tužioca pojedinačno u visini od po 1.000.000,00 dinara. Ranija prvostepena presuda ukinuta je rešenjem drugostepenog suda 16.01.2013. godine. Novom prvostepenom presudom potvrđenom drugostepenom presudom u pobijanom delu, tužiocima AA i BB, dosuđen je iznos glavnice od po 300.000,00 dinara svakom, a tužilji VV iznos od 700.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. To je istovremeno i vrednost predmeta spora pobijanog potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude donete 29.01.2015. godine.

Zato je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je zatim ispitao pobijanu preinačujuću drugostepenu presudu u usvajajućem delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku koji je prethodio donošenju pobijanog dela preinačujuće drugostepene presude nije bilo povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se određeno ne ukazuje na postojanje takve ili neke druge bitne povrede parničnog postupka koja bi mogla biti dozvoljena i opravdan revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tač.2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Somboru K 129/06 od 10.12.2008. godine (potvrđene presudom Vrhovnog suda Srbije Kž 376/09 od 16.04.2009. godine), oslobođeni optužbe za krivično delo otmice iz člana 134. stav 4. KZ RS. Rešenjem prvostepenog suda Ki 62/06 od 14.08.2006. godine o određivanju sprovođenja istrage za krivično delo koje im je stavljeno na teret tužiocima je određen pritvor, trajanja najduže mesec dana počev od 10.08.2006. godine kao dana lišenja slobode. Pritvor je određen na osnovu člana 142. stav 2. tač.1, 2, 3. i 5. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, broj 70/01... „Sl. glasnik RS“, broj 58/04...). Prema navodima u obrazloženju rešenja, tužiocima je određen pritvor iz razloga što su često menjali prebivalište, ne prijavljujući ga, zbog čega je postojala opasnost, ukoliko budu pušteni na slobodu, od njihovog sakrivanja i bekstva. Rešenjem prvostepenog suda Kv 204/06 od 06.09.2006. godine, produžen im je pritvor iz istih razloga, što je ponovljeno i rešenjem istog suda Kv 261/06 od 07.12.2006. godine. Tužioci su pušteni na slobodu posle ukidanja pritvora u kojem su proveli ukupno po 128 dana. Zahtev za obeštećenje van spora priznavanjem prava na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode podneli su 23.06.2009. godine u iznosima od po 1.280.000,00 dinara. Pošto nisu obeštećeni van spora, podneli su tužbu u ovoj parnici.

Na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku i u drugostepenom postupku, po održanoj raspravi pred tim sudom, tužiocima AA i BB su pre vođenja krivičnog postupka zbog krivičnog dela otmice povodom kojeg su bili u pritvoru, kao maloletnim licima izricane krivične sankcije zbog krivičnih dela protiv imovine, a posle sticanja punoletstva tužilac AA je kao punoletno lice osuđen zbog krivičnog dela teške krađe na zatvorsku kaznu koju je izdržao, dok je tužiocu BB kao punoletnom licu izrečena sudska opomena. Tužilja VV ranije nije bila osuđivana. Ostavarila je pravo na penziju. U međuvremenu je osuđena za drugo krivično delo i upućena na njeno izdržavanje. Kako je obolela i operisana nalazi se u zatvorskoj bolnici. U vreme lišenja slobode, tužioci nisu imali prijavljeno prebivalište. Po nacionalnosti su ... i žive u skladu sa tradicijom i običajima svog naroda, često menjajući prebivalište. Tužioci AA i BB su bez stalnog zaposlenja, bave se sakupljanjem sekundarnih sirovina i zbog toga često menjaju prebivalište u potrazi za poslom. Promenu prebivališta ne prijavljuju nadležnom državnom organu, što objašnjavaju izjavom da im se to „ne isplati“ zbog takse koju su svaki put dužni da tim povodom plate. Kao posledica optužbe i vođenja krivičnog postupka sa određivanjem pritvora, tužioci su doživeli promenu ranijeg korektnog stava sredine prema njima, jer su i pored oslobađajuće presude tretirani kao počinioci krivičnog dela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili odredbu člana 560. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku – ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/01...“Sl. glasnik RS“, broj 58/04...), kao merodavnog propisa kada su zaključili da tužiocima pripada pravična novčana naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, te da ne postoje okolnosti iz stava 3. istog zakonskog člana koje bi isključile to njihovo pravo. Odredbom člana 560. stav 1. tačka 1. ZKP, propisano je da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru, a pravnosnažnom presudom je oslobođeno od optužbe. Ovakvo propisivanje prava na naknadu štete znači da osnov tog prava i istovremena obaveza države zavisi od ishoda krivičnog postupka jer lišenje slobode i zadržavanje u pritvoru okrivljenog lica nisu (po okončanju krivičnog postupka) opravdani utvrđenjem njegove krivične odgovornosti i osuđujućom krivičnom presudom.Radi se o posebnom obliku objektivne odgovornosti države zasnovanom na riziku od neosnovanog pokretanja krivičnog postupka, pa država odgovara za štetu bez obzira na krivicu. Zato šteta nije posledica greške ili nepravilnog rada organa države već ishoda krivičnog postupka.

S tim u vezi, postojanje ovog oblika objektivne odgovornosti tužene države i razlozi za određivanje pritvora tužiocima u konkretnom slučaju (član 142. stav 2. tačka 1, 2, 3. i 5. ZKP), negiraju potpuno isključenje odgovornosti za štetu i lišenje tužilaca prava na njenu naknadu. Pritvor je tužiocima određen iz više zakonskih razloga, a jedan od njih je vezan za težinu optužbe za krivično delo otmice koje im je stavljeno na teret i za zaprećenu kaznu zatvora, pa su bez uticaja ostali razlozi koje tužena pripisuje ponašanju samih tužilaca u nastojanju da se potpuno oslobodi svoje obaveze.

Pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj sferi oštećenog. Duševni bolovi (patnje) oštećenog predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog, proistekle iz akta neosnovanog lišenja slobode (povreda časti, ugleda, ljudskog dostojanstva i prava ličnosti, te povreda slobode). Osnovni vidovi pravno priznate nematerijalne štete i cilj i kriterijumi dosuđivanja naknade propisani su odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pravična novčana naknada koja se u skladu sa navedenom odredbom dosuđuje ima za cilj moralno zadovoljenje i ublažavanje duševnih poremećaja i patnji i omogućavanje oštećenom da za sebe ostvari neku prijatnost. Novčana suma tako dosuđene naknade nije ekvivalent ni mera tužiočevog trpljenja tokom boravka u pritvoru, kao i u redovnim životnim uslovima. Naknada tog vida štete svojim značajem i dejstvom, a samo delimično dosuđenim iznosom, ublažava poremećenu psihičku ravnotežu. Novčana svota koja se odmerava i dosuđuje u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, subjektivne i objektivne prirode, od kojih su značajni vreme boravka van slobode, pritvorski uslovi, ostale okolnosti u vreme suđenja i posle izlaska na slobodu, stav okoline prema oštećenom i njegovoj porodici. Na visinu naknade ovog vida nematerijalne štete utiče i vrsta krivičnog dela zbog kojeg je vođen krivični postupak, izveštavanje medija, interesovanje javnosti o suđenju, a zatim korišćenje sredstava rehabilitacije, životno doba oštećenog, njegovo porodično stanje, zanimanje, raniji život i (ne)osuđivanost, te položaj u društvenoj i radnoj sredini, kao i druge okolnosti slučaja.

Visina naknade za ovaj vid štete dosuđene tužiocima nižestepenim presudama, odmerena je uzimanjem u obzir svih navedenih subjektivnih i objektivnih okolnosti konkretnog slučaja. Tužilji VV je s obzirom na raniji život, posebno neosuđivanost, težinu krivične optužbe, vreme lišenja slobode, te promenu stava sredine prema njoj dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700.000,00 dinara. Tužiocima AA i BB, s obzirom na iste objektivne okolnosti (težinu optužbe, dužinu trajanja pritvora i stav sredine), ali i uzimanjem u obzir ranijeg života i njihove osuđivanosti za imovinska krivična dela dosuđena naknada po 300.000,00 dinara za isti vid štete. U ovom delu je dosuđena naknada srazmerna i usklađena sa značajem povređenog prava i ciljem kome služi naknada, kao i konkretnim okolnostima koji se tiču njihovih ličnih prava i trpljenja.

Dosuđivanje većeg iznosa naknade tužiocima AA i BB bilo bi u neskladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome služi naknada kao i kriterijumima propisanim odredbom člana 200. ZOO. Zato je u pogledu većih iznosa naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode,dosuđenih drugostepenom presudom, usvojena žalba tužene i preinačenjem potvrđena prvostepena presuda a žalba tužilaca u tom delu odbijena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci stava prvog ove presude.

Na osnovu člana 165. st.1. i 2. u vezi čl.153, 154. i 163. st.1. i 2. ZPP, tužiocima je priznata i dosuđena naknada troškova prvostepenog i drugostepenog postupka, u skladu sa postignutim uspehom u parnici. Priznati su troškovi nužni za vođenje postupka i to za sastav zahteva za obeštećenje van spora i sastav tužbe, za sastav dve žalbe i zastupanje od strane advokata na sedam održanih ročišta, u ukupnom iznosu od 127.500,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tuženoj je priznata i dosuđena naknada troškova za sastav revizije na osnovu člana 165. st.1. i 2. ZPP. Zato je o troškovima odlučeno kao u stavu trećem i četvrtom izreke ove presude.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić