Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1796/13 od 25.09.2013. godine kojim je tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ. Pošto je tužilac bio nedostupan državnim organima zbog česte promene adrese u zemlji i inostranstvu koju nije prijavljivao, određen mu je pritvor i protiv njega raspisana poternica. Lišen je slobode i u pritvoru je proveo sedam meseci u periodu od 04.08.2006. do 06.03.2007. godine. Zbog dugog trajanja krivičnog postupka tužilac je podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je odlukom Už 2433/09 od 27.07.2012. godine usvojena i utvrđeno da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi tužilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete. Rešenjem od 06.03.2007. godine ukinut je pritvor i tužilac je upućen u Kazneno-popravni zavod Niš na izdržavanje kazne zatvora po pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Novom Sadu K 615/14 od 10.02.2005. godine kojim je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i tri meseca. Prva psihijatrijska hospitalizacija i prvo psihijatrijsko lečenje tužioca bilo je u Specijalnoj zatvorskoj bolnici od 28.12.2007. do 14.04.2008. godine u vreme kada je bio na izdržavanju kazne u Nišu. Druga hospitalizacija tužioca u Specijalnoj zatvorskoj bolnici bila je od 02.10.2009. do 05.11.2009. godine u vreme kada je već dve godine i sedam meseci bio na izdržavanju zatvorske kazne u KPZ Niš. Kod tužioca je tada dijagnostifikovan paranoidni poremećaj ličnosti i akutna psihotična paranoidna reakcija nakon čega je bila hospitalizacija u novembru 2011. godine dok je bio na slobodi i u februaru 2014. godine kada je ispoljio maničnu psihotičnu epizodu. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra kod tužioca je osnovno psihijatrijsko oboljenje afektivni unipolarni poremećaj. Uzročnik oboljenja je endogena komponenta. Egzogeni faktori mogu samo eventualno da doprinesu pogoršanju poremećaja s tim što je značajan egzogeni faktor kod tužioca bio pre svega izdržavanje kazne zatvora od četiri godine i tri meseca na koju je pravnosnažno osuđen. Značaj pritvora je u tom smislu mnogo manji i njegov doprinos destabilizaciji se prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ceni kroz udeo 10% u njenom nastanku. Tokom boravka u pritvoru (sedam meseci) tužilac je trpeo strahove bliže opisane u nalazu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca.

Prema članu 584. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, neosnovano lišenim slobode se smatra lice koje je bilo lišeno slobode, a postupak je pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom. Stavom 2. iste odredbe propisano je da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode.

Imajući u vidu da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilac skrivio lišenje slobode jer je u dužem vremenskom periodu bio nedostupan državnim organima zbog čega je protiv njega raspisana poternica i određen pritvor, tužilac ne može osnovano potraživati ovu naknadu štete. Na odluku o produženju pritvora uticale su okolnosti što se tužilac skrivao putujući iz mesta u mesto, boravio u ... i ... kod prijatelja i po hotelima na različitim adresama, bez prijavljivanja promene mesta boravka, zbog čega je i posle lišenja slobode postojala opasnost od bekstva.

Pravilno je odbijen i zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti sa pripadajućom kamatom od dana donošenja odluke Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja krivičnog postupka. Naime, u postupku pred nižestepenim sudovima na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da ne postoji uzročno- posledična veza između trajanja krivičnog postupka i bolesti tužioca, pa to ne može predstavljati osnov za ovaj vid nematerijalne štete.

Pravilno je odbijen i zahtev tužioca za naknadu štete na ime pretrpljenog straha jakog intenziteta zbog neizvesnosti krivičnog postupka od čijeg ishoda direktno zavisila dalja sudbina tužioca i njegove porodice. Po pravilnom zaključku nižestepenih sudova, strah koji je tužilac trpeo zbog pritvaranja i izdržavanja kazne zatvora na koju je osuđen, a koje pritvaranje je sam svojim protivpravnim ponašanjem skrivio, ne može stvoriti odgovornost na strani tužene za ovu vrstu naknade u smislu člana 172. ZOO.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić