Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je izjavio reviziju pobijajući odluke sadržane u stavovima trećem i četvrtom izeke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1., u vezi člana 8. ZPP, u postupku pred drugostepenim sudom jer je taj sud po održanoj glavnoj raspravi u smislu člana 383. stav 4. ZPP, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i tuženi su pravnosnažnim rešenjem oglašeni za naslednike po osnovu zakona sa po ½ idealnih delova na zaostavštini, iza smrti njihovog oca sada pokojnog VV, koji je preminuo ...2009. godine. Predmetni stan, po strukturi trosoban, koristi tuženi sa članovima porodice od smrti oca parničnih stranaka. Utvrđeno je da je tuženi onemogućio tužilju u pokušaju da prilikom jednogodišnjeg pomena uđe u stan i uzme neke očeve stvari za uspomenu. U stan je u ušla tek nakon što je stigla sestra stranaka GG, pa je tužilja sa njom, suprugom i sinom ušla u stan. Tuženi joj je tada pretio policijom i rekao da napusti stan. Tužilja je imala ključ od stana sve do očeve smrti, a nakon njegove smrti nije imala ključ, niti ga je tražila tuženom. Tužilja je 03.06.2013. godine, podnela Trećem osnovnom sudu u Beogradu predlog radi fizičke deobe nepokretnosti o kom predlogu je sud odlučio pravnosnažnim rešenjem R1 446/13 od 11.03.2015. godine, utvrđujući da nije moguća fizička deoba stana broj .. po strukturi trosobnog korisne površine 96,73 m2 koji se nalazi na ... spratu zgrade broj .. u Bulevaru ... broj .. . Pokrenut je postupak javne prodaje nepokretnosti. Iz nalaza i mišljenja veštaka Dušana Orlića utvrđeno je da je tržišna vrednost zakupa predmetnog stana mesečno iznosi 350 evra.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) zaključio da tuženi od dana očeve smrti 20.03.2009. godine neosnovano koristi ceo stan, te da tužilji pripada pravo na naknadu u visini ½ tržišne vrednosti zakupnine predmetnog stana počev od 01.04.2009. godine do 28.01.2016. godine, kao dana pravnosnažnosti rešenja kojim je odlučeno da fizička deoba stana nije moguća, zbog čega je obavezao tuženog da tužilji isplati mesečne iznose od po 175 evra za navedeni period, kao iznose za koje se on neosnovano obogatio korišćenjem celog stana, odnosno suvlasničkog udela na stanu koji mu ne pripada, na osnovu člana 210. ZOO.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu nalazeći da je izreka nerazumljiva i delimično usvojio tužbeni zahtev. Pravilno je primenio materijalno pravo nalazeći da tužilji saglasno odredbama člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa – ZOSPO u vezi sa članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO i 212. Zakona o nasleđivanju, pripada naknada u iznosu od 175 evra mesečno, za period od 03.06.2013. godine do 28.01.2016. godine, budući da se tuženi neosnovano obogatio na račun tužilje zbog neovlašćenog korišćenja njenog suvlasničkog udela na stanu za koji je utvrđeno da nije moguća fizička deoba.

Odredbom člana 14. ZOSPO propisano je da suvlasnici imaju pravo da drže suvlasničku stvar i da je koriste zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom suvlasničkom udelu, nepovređujući prava ostalih suvlasnika (stav 1.), a člana 16. da suvlasnik ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 1.). Suvlasnik, odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari (član 43.).

Odredbom člana 210. ZOO propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.). Odredbom člana 214. istog Zakona, propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti i plodovi, platiti zatezne kamate i to ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Naime, tuženi je bez pravnog osnova koristio ceo stan, na kome je tužilja suvlasnik i ima pravo da ga srazmerno svom suvlasničkom udelu od ½ koristi. Stoga je pravilno tuženi obavezan da joj na ime korišćenja bez pravnog osnova ovog njenog suvlasničkog udela isplati tržišnu vrednost zakupnine (srazmerno suvlasničkom udelu), jer je od strane tuženog bila onemogućena da koristi suvlasničku stvar, radi čega je tužilja i pokrenula postupak za fizičku deobu ove nepokretnosti.

Suprotno navodima revizije, kako je tužilja danom podnošenja predloga radi fizičke deobe nepokretnosti 03.06.2013. godine, jasno ispoljila svoju volju da sporni stan koristi srazmerno svom udelu, od tog dana je ponašanje tuženog kao držaoca stana protivpravno ( stan koristi preko granice svog suvlasničkog udela), pa je od tada on svakako u obavezi da joj na ime sticanja bez osnova isplati traženu naknadu u visini ½ tržišne vrednosti zakupnine predmetnog stana. Pravilno je tuženi obavezan i da tužilji u skladu sa članom člana 214. ZOO, plati zateznu kamatu.

U tom kontekstu su bez uticaja revidentovi navodi da je za osnovanost tužbenog zahteva bitno to što predmetni stan on nije izdavao u zakup i da zbog toga visina zakupnine nije merodavna.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbi članova 153. i 154. ZPP.

Zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, na osnovu člana 154.stav 1. ZPP jer se ne radi o troškovima nužnim za vođenje ove parnice.

Kako se revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić