Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3454/17 od 26.10.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7383/12 od 29.03.2013. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženima solidarno naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 70.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-Us, 74/13-Us, 55/14, 87/18- u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. ZPP nisu ispunjeni. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, odnosno za novim tumačenjem prava u pogledu načina sticanja prava svojine na nepokretnosti sopstvenom izgradnjom i primene člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar. U konkretnoj pravnoj stvari, primenom navedene zakonske odredbe, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi njeno pravo svojine sa ½ udela na novosagrađenoj porodičnoj stambenoj zgradi jer je utvrđeno da su zgradu izgradili u braku tuženi sopstvenim radom i sredstvima, bez obzira što je tužilja jedan od investitora po izdatom odobrenju za gradnju. O pravu tužilje odlučeno je pravilnom primenom materijalnog prava koje je zasnovano na primeni i tumačenju koje je u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim kroz brojne sudske odluke. Pravna pitanja koja su se u vezi primene odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o planiranju i izgradnji postavila u ovoj parnici i na koje ukazuje tužilja u reviziji, odnose se na konkretne činjenice i okolnosti ovog slučaja a ne na jedinstvenu primenu zakona koja treba da doprinese pravnoj sigurnosti i ujednačavanju sudske prakse. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne sudske odluke kojima je na drugačiji način odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji, čime bi eventualno bila opravdana potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. član 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Prema noveliranoj odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. Članom 33. stav 1. ZPP propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, a tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, a stavom drugim ovog člana, da je u drugim slučajevima, ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti podneta je 11.11.1992. godine. Vrednost predmeta spora označena u tužbi je 1.000.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe vrednost 1 nemačke marke (DM) iznosila je 600,00 dinara, što znači da je vrednost predmeta spora na taj dan iznosila 1.666,66 nemačkih maraka (DM). Kako je ova valuta prestala da važi uvođenjem evra kao zvanične valute Evropske unije 01.01.2002.godine, u odnosu 1 evro = 1,95583 DM, vrednost predmeta spora iznosi 852,15 evra.

Kako vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.

Cenjeni su navodi revizije kojima se ukazuje da je u ovom sporu Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev 1457/2015 od 15.12.2016. godine, već meritorno odlučivao o reviziji tuženih izjavljenoj protiv ranije donete drugostepene presude i da stoga na isti način mora odlučivati i o podnetoj reviziji tužilje, radi obezbeđivanja jedinstvene sudske primene prava i jednakosti stranaka u sudskom postupku u smislu člana 31. Zakona o uređenju sudova. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ovi navodi bez uticaja na drugačiju odluku jer se ne radi o istoj procesnoj situaciji. Naime, odredbom člana 403. stav 2. tačka 1 - 3. ZPP, propisano je da je revizija uvek dozvoljena ako je: to posebnim zakonom propisano, drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. O prethodno izjavljenoj reviziji Vrhovni kasacioni sud je odlučivao kao o dozvoljenoj jer je izjavljena protiv drugostepene presude kojom je prvostepena presuda bila preinačena. U ovom slučaju revizija nije dozvoljena, jer to nije propisano posebnim zakonom niti je drugostepeni sud doneo neku od odluka iz tačke 2. i 3. navedene zakonske odredbe, već je žalbu tužilje izjavljenu protiv prvostepene presude odbio i potvrdio prvostepenu presudu, pa je za ocenu dozvoljenosti revizije jedino merodavna označena vrednost predmeta spora.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić