.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2627/2019
30.06.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Nešić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, Privrednog suda u Leskovcu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž rr 39/19 od 18.04.2019. godine, u sednici održanoj 30.06.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž rr 39/19 od 18.04.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž rr 39/19 od 18.04.2019. godine.
ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1 434/18 od 26.02.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu plati na ime naknade imovinske štete koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 35/2010 na ime glavnog duga 495.971,07 dinara i na ime kamate 44.749,70 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 30.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž rr 39/19 od 18.04.2019. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. ZPP.
Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupu - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da revizija tužene nije izuzetno dozvoljena. Naime, pobijana presuda doneta je u skladu sa pravnim stavom izraženim u odlukama Evropskog suda za ljudska prava (presuda u predmetu Marinković i dr. protiv Srbije; predmetu Kačapor i dr. protiv Srbije i drugim) i odlukama Ustavnog suda (odluke Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine; Už 3742/2015 od 26.10.2017. godine i druge), o odgovornosti države za obaveze preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom i rad njenih organa koji su dužni da preduzmu sve neophodne mere radi izvršenja pravnosnažne sudske odluke, kao i u obavezi da u slučaju neizvršenja u razumnom roku nadoknadi štetu u visini novčanog potraživanja dosuđenog izvršnom presudom zajedno sa parničnim troškovima i troškovima izvršnog postupka, Stoga, bez obzira na sudske odluke priložene uz reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse.
Nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji ni radi novog tumačenja prava – člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku o objektivnoj odgovornosti tužene za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, člana155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o umanjenju imovine (običnoj šteti) i odgovornosti tužene za nezakonit i nepravilan rad njenih organa, te odredbi člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije, kojima je svakom garantovano pravo na imovinu.
Sa napred navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovom sporu podneta je 20.09.2018. godine.
Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela, visina dosuđene naknade imovinske štete u iznosu od 495.971,07 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je na osnovu člana 403. stav 3. i 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Tužena nije uspela u postupku po reviziji, pa nema pravo na naknadu troškova po reviziji, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu trećem izreke, primenom člana 153. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
