U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Veska Krstajića, predsednika veća, Milunke Cvetković, Bate Cvetkovića, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Dejana Davidovića, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Davidovića - advokata Biserke Krpić, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Subotici 6K.21/19 od 02.12.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 32/20 od 05.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 23.09.2020. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Davidovića - advokata Biserke Krpić, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Subotici 6K.21/19 od 02.12.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 32/20 od 05.02.2020. godine, u odnosu na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici 6K.21/19 od 02.12.2019. godine okrivljeni Dejan Davidović je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine u koju mu se uračunava vreme lišenja slobode - zadržavanje u trajanju od 18.10.2018. godine do 19.10.2018. godine.

Istom presudom prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i to opojne droge marihuane ukupne neto težine 316,99 grama, koja će se uništiti u za to predviđenom zakonskom postupku. Okrivljeni je obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka i to na ime veštačenja NKTC iznos od 5.400,00 dinara i na ime pristupa predstavnika veštaka Boška Bolića sudu iznos od 7.272,00 dinara, te da plati sudski paušal u iznosu od 20.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 32/20 od 05.02.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Dejana Davidovića i potvrđena je presuda Višeg suda u Subotici 6K.21/19 od 02.12.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog Dejana Davidovića - advokat Biserka Krpić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 2) i 3) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači presude Višeg suda u Subotici 6K.21/19 od 02.12.2019. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 32/20 od 05.02.2020. godine tako što će radnje okrivljenog prekvalifikovati kao krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi stava 5. KZ i osuditi ga na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine koja će se izvršavati u kućnim uslovima ili da ukine navedene presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 246. stav 5. KZ, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog Dejana Davidovića u podnetom zahtevu ističe da je sud povredio odredbu člana 246. stav 5. KZ na štetu okrivljenog jer je u konkretnom slučaju trebalo da radnje okrivljenog kvalifikuje kao krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi stava 5. KZ, obzirom da je okrivljeni tokom postupka označio sva lica koja su zasadila i gajila predmetnu opojnu drogu marihuanu i koja su je kasnije prodavala, a što proizilazi iz spisa predmeta - zapisnika sa glavnog pretresa, a koja lica su potom osuđena pravnosnažnim presudama. Dalje se u zahtevu navodi i da je sud time što nije primenio odredbu člana 246. stav 5. KZ prilikom odluke o krivičnoj sankciji i nije okrivljenog oslobodio od kazne, učinio istovremeno i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnov ispitivanja zakonitosti pravnosnažne presude u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, povodom zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog, odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP) i povrede zakona u smislu člana 439. tačka 3) ZKP, podrazumeva pre svega prekoračenje granica ovlašćenja koje je sud imao po zakonu donoseći tu odluku.

Odredbom člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, stupio na snagu 11.09.2009. godine) je propisano da će se ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina.

Polazeći od navedenog, u konkretnom slučaju, pobijanom pravnosnažnom presudom je okrivljenom Dejanu Davidoviću za izvršeno krivično delo neovlašćena proizvodnja opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, za koje je pravnosnažno oglašen krivim, izrečena kazna zatvora u trajanju od 3 (tri) godine, dakle kazna zatvora koja je tom zakonskom odredbom propisana kao vrsta krivične sankcije (kazne) koja se može izreći učiniocu tog krivičnog dela i istu je sud okrivljenom odmerio u visini koja ne prelazi granicu navedenom zakonskom odredbom propisanog maksimuma kazne zatvora, pa je krivična sankcija u konkretnom slučaju odmerena u granicama propisanim za predmetno krivično delo.

Odredbom člana 246. stav 5. KZ je propisano da se učinilac dela iz stava 1. do 4. ovog člana koji otkrije od koga nabavlja opojnu drogu može osloboditi od kazne.

Shodno navedenoj zakonskoj odredbi, proizilazi da je primena odredbe člana 246. stav 5. KZ fakultativne prirode, odnosno da ista predviđa fakultativni osnov za oslobođenje od kažnjavanja za krivična dela iz stava 1. do 4. tog člana tj. samo mogućnost, ali ne i obavezu suda da, u slučaju kada okrivljeni otkrije lice od koga nabavlja opojnu drogu, istog oslobodi od kazne za predmetno krivično delo, dakle proizilazi da sud nije u obavezi da oslobodi od kazne učinioca koji otkrije od koga nabavlja opojnu drogu.

Kako, u konkretnom slučaju, pobijanim pravnosnažnim presudama nije utvrđeno da je okrivljeni Dejan Davidović otkrio lica od kojih je nabavio predmetnu opojnu drogu, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da sud nije poverovao odbrani okrivljenog u tom delu, te kako iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela neovlašćena proizvodnja opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, to, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za mogućnost primene odredbe člana 246. stav 5. KZ, pa su stoga neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 246. stav 5. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Davidovića u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja samo formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navođenjem da su pobijane pravnosnažne presude zasnovane na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati. Međutim, branilac dalje u obrazloženju zahteva ne ukazuje koji to konkretno dokazi su nezakoniti i u čemu se tačno sastoji njihova nezakonitost, već zapravo samo ukazuje na po njemu neprofesionalno i sumnjivo postupanje službenih lica policije prilikom dostavljanja oduzete opojne droge na veštačenje i propuste u samom postupku veštačenja iste, a u vezi sa tim osporava i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja vezano za količinu oduzete opojne droge od okrivljenog.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 2. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Ostali navodi branioca okrivljenog u vezi povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a kojim navodima osporava činjenična utvrđenja suda da je okrivljeni neovlašćeno proizvodio predmetnu opojnu drogu radi prodaje, kao i razloge koje je sud dao za to, iznoseći sopstveno mišljenje da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi je okrivljeni predmetnu opojnu drogu slučajno pronašao posečenu i vlažnu na putu i poneo je kod sebe kući za sopstvene potrebe i da ga je stoga trebalo oglasiti krivim za krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim odlukama i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza datu od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je stoga Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 441. stav 4. ZKP, pri čemu samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što u obrazloženju zahteva uopšte ne navodi u čemu se ove povrede zakona tačno sastoje, pa su stoga i ovi razlozi nedozvoljeni.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 246. stav 5. KZ, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Davidovića - advokata Biserke Krpić, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                       Predsednik veća - sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                              Vesko Krstajić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić