U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Biljane Sinanović, Milunke Cvetković i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nemanje Radinovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine i Višeg suda u Subotici Kž1 45/20 od 03.04.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 14.10.2020.godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nemanje Radinovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine i Višeg suda u Subotici Kž1 45/20 od 03.04.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci (u izreci presude pogrešno označeno 1 (jedne) godine) u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 07.11.2019. godine od 17,20 časova pa nadalje. Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti obavezno lečenje alkoholičara koja će se izvršavati u Zavodu za izvršenje kazne zatvora ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi i trajaće dok postoji potreba za lečenjem, ali ne duže od 3 godine, s tim što se vreme provedeno u ustanovi za lečenje uračunava u kaznu zatvora.

Istom presudom prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB u trajanju od 1 (jedne) godine računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti, ne uračunava u vreme trajanja ove mere. Okrivljeni je oslobođen plaćanja troškova krivičnog postupka i paušala, te je određeno da nužni izdaci i nagrada branioca određenog po službenoj dužnosti - advokata Nemanje Radinovića padaju na teret budžeta.

Rešenjem Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 24.02.2020. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine tako što u dispozitivu presude umesto „osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine“ treba da stoji „osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci“ i na strani 8 presude u prvom stavu u 11 redu umesto reči „1 (jedne) godine“ treba da stoji „10 (deset) meseci“, dok u ostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Presudom Višeg suda u Subotici Kž1 45/20 od 03.04.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Subotici i branioca okrivljenog AA, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Nemanja Radinović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Subotici 1K. 793/19 od 18.02.2020. godine i Višeg suda u Subotici Kž1 45/20 od 03.04.2020. godine i predmet vrati na ponovno odlučivanje, odnosno da ukine meru bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom koja je okrivljenom izrečena pobijanom pravnosnažnom presudom.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud odlukom o krivičnoj sankciji i to izricanjem okrivljenom mere bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB povredio odredbu člana 80. stav 6. KZ, obzirom da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani ovom odredbom za izricanje okrivljenom navedene mere bezbednosti. Po stavu branioca, kako odredba člana 80. stav 6. KZ propisuje da sud meru bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom može izreći ako je okrivljenom izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena, te kako je u konkretnom slučaju okrivljenom AA izrečena kazna zatvora, to mu stoga nije mogla biti istovremeno izrečena i predmetna mera bezbednosti.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u redovnom krivičnom postupku okrivljenom AA je mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom BB pravilno izrečena u smislu člana 89a. KZ, a koja odredba, po principu specijaliteta, na bliži način reguliše ovo pitanje u odnosu na odredbu člana 80. stav 6. KZ koja je odredba opšteg karaktera.

Mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim je (kao jedna od jedanaest vrsta koje propisuje član 79. KZ) usvojena Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, u cilju zaštite oštećenih lica. Uslov za njeno izricanje je da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji od strane učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog, odnosno da postoji verovatnoća da će učinilac krivičnog dela kontakt sa oštećenim zloupotrebiti radi ponovnog vršenja krivičnog dela. Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine i to članom 89a. KZ predviđeno je da ova mera bezbednosti ne može biti kraća od šest meseci niti duža od tri godine. Takođe, odredbom člana 89a. stav 2. KZ je propisano da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a što ukazuje da je istu meru (zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim) moguće izreći uz osudu na kaznu zatvora (iako to nije izričito navedeno u članu 80. stav 6. KZ), naročito kada se ima u vidu da je cilj ove mere zaštita oštećenih lica. Pored toga, pošto se ova mera bezbednosti može izreći za vreme od 6 meseci do 3 godine, to je sasvim verovatno da može biti izrečena i za duži period od izrečene kazne zatvora, a vreme provedeno u zatvoru ne uračunava se u vreme trajanja mere, te stoga ne stoje prigovori da je necelishodno sprovođenje ove mere kada se okrivljeni nalazi na izdržavanju kazne zatvora i kada objektivno ne postoji nikakva opasnost za oštećenog. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sve napred izneto ukazuje da su navodi u podnetom zahtevu branioca okrivljenog da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP neosnovani.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nemanje Radinovića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić