Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2271/18 od 28.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 13111/2010 od 06.11.2017. godine u stavu prvom, drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 13111/2010 od 06.11.2017. godine u stavu četvrtom i šestom izreke i u tom delu predmet upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, troškove postupka po reviziji je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u ovom sporu dozvoljena revizija na osnovu člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), zbog čega nije bilo mesta primeni instituta posebne revizije iz člana 404. ovog zakona. Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozač-magacioner, na neodređeno vreme, po osnovu Aneksa ugovora o radu broj .../... od 12.02.2010. godine. Rešenjem tuženog br. .../... od 16.06.2010. godine i br. .../... od 18.06.2010. godine (kojim je izmenjeno rešenje od 16.06.2010. godine) tužiocu je otkazan ugovor o radu sa danom 30.06.2010. godine, zbog nepoštovanja propisane radne disciplline i postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti. Iz obrazloženja tog rešenja sledi da je tužilac dana 28.05.2010. godine, u prostorijama tuženog, nasrnuo na direktorku preduzeća uputivši joj pretnje da će napasti na njen život i telo, rečima “videćeš ti šta će ti se desiti“ i „videćeš kako ćeš se provesti“. Tužilac je pre donošenja rešenja o otkazu upozoren na postojanje razloga za davanje otkaza jer je dana 28.05.2010. godine, u službenim prostorijama, pred svedocima, pretio da će ugroziti život i telo direktorke. U vezi sa navedenim događajem tužilac je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 24848/2010 od 29.03.2013. godine, oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09), u članu 179. tačka 3. propisuje da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplnu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca, a u tački 4. ovog člana, da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Odredbom člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. do 6. ovog zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najamnje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, kao i da je u upozorenju iz člana 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

U konkretnom slučaju, tužiocu je stavljeno na teret neodgovarajuće ponašanje na radom mestu i nepoštovanje propisa radne discipline zbog toga što je u prostorijama tuženog nasrnuo na direktorku preduzeća uputivši joj pretnje da će napasti na njen život i telo, prethodno mu dostavljajući upozorenje o postojanju osnova za davanje otkaza. Pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu neophodno da upozorenje kojim se zaposleni poziva na odgovornost, sadrži konkretnu radnju ili propuštanje, sa jasnim vremenskim i prostornim određenjem, kako bi se na nesumnjiv način utvrdilo da je zaposleni zaista učinio povredu radne obaveze, odnosno radne discipline, koja mu se stavlja na teret i omogućilo da se o postojanju otkaznog razloga izjasni. Međutim, u datom upozorenju tužiocu nisu konkretizovane radnje povrede radne discipline sa tačno navedenim opisom ponašanja tužioca, pa je na taj način tužilac onemogućen da se izjasni o razlozima i činjenicama zbog kojih mu je otkazan ugovor o radu. Osim toga, između upozorenja o postojanju razloga za otkaz i razloga za otkaz koji su navedeni u obrazloženju pobojanog rešenja mora da postoji identitet u pogledu radnje izvršenja povrede radne obaveze, odnosno radne discipline. U ovom slučaju identiteta nema, jer u upozorenju nije naveden način izvršenja povrede radne discipline odnosno konkretne pretnje (koje su navedene u rešenju o otkazu), već samo da je tužilac pretio direktorki tuženog da će ugroziti njen život i telo.

S obzirom na izloženo, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da iz upozorenja tuženog ne može da se sagleda koje su odlike ponašanja tužioca navedenog dana i kakve su bile pretnje koje je tuženi protumačio kao ugrožavanje sigurnosti direktorke, pa je otkaz ugovora o radu sproveden u nezakonitom postupku.

Kako je rešenje o otkazu poništeno, tuženi je zbog nezakonitog otkaza u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu i isplati mu naknadu štete na ime izgubljene zarade u spornom periodu, shodno članu 191. stav 2. Zakona o radu, sa obavezom uplate pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period u kome nije radio.

Iz navedenih razloga, neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo i da upozorenje koje je upućeno tužiocu sadrži sve elemente na osnovu kojih može da se identifikuje kritični događaj i ponašanje tužioca.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka s obzirom da troškovi izjavljivanja odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje parnice, shodno članu 154. stav 1. ZPP, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić