Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 804/19 od 20.12.2019. godine stavom I izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 2139/2018 od 21.11.2018. godine u stavu II i III izreke i presuđeno je tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati iznos od 9.498,05 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.08.2009. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom II izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 19.800,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio posebnu posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Po članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani odredbom čl 404. Zakona o parničnom postupku, jer je potrebno da se razmotre pravna pitanja od interesa za ostvarivanje ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu br. ... ...-...-.... od 24.08.2009. godine. Članom 1. ugovora o kreditu predviđeno je da banka odobrava korisniku kredita kredit u iznosu od 5.102,05 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate kredita i da je korisnik kredita saglasan da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita, na ime troškova obrade kredita. Banka je prilikom isplate kredita zadržala 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kreditnog zahteva, što predstavlja iznos od 9.498,05 dinara. U planu otplate kredita, sa čijom sadržinom se tužilac upoznao, naznačena je visina efektivne kamatne stope u kojoj su uračunati troškovi obrade kredita. Navedeni podatak je sadržan i u osnovnim podacima o kreditu, u kome su troškovi obrade kredita prikazani u apsolutnom iznsu od 9.498,05 dinara, koliko je banka i naplatila od tužioca.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva je vraćanje datog kao posledice ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, što ukupno iznosi od 9.498,05 dinara.

U delu tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti Ugovora o kreditu u delu koji se odnosi na isplatu iznosa od 2% od ukupno odobrenog kredita, a na ime troškova obrade kredita, prvostepeni sud je odbacio tužbu, sa razloga što je tužbeni zahtev neodređen, jer ne može da utvrdi o kojoj se tačno odredbi radi, jer nijednom odredbom ugovora nije predviđena isplata navedenog iznosa, već pravo banke da zadrži iznos od 2% od ukupno odobrenog kredita. Polazeći od utvrđenih činjenica prvostepeni sud je, vodeći računa o ništavosti ugovora po službenoj dužnosti, zaključio da jeste ništava odredba člana 1. stav 1. Ugovora o kreditu kojom je predviđeno pravo tuženog da zadrži iznos od 2% odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita i da je tuženi dužan da vrati tužiocu zadržani iznos od 9.498,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana puštanja kredita u tečaj, koji drži bez osnova. Prema nalaženju prvostepenog suda odredba člana 1. stav 1. Ugovora o kreditu nije punovažna jer banka nije dokazala da je tužioca pre izvršenog obračuna troškova kredita na nedvosmislen način upoznala sa svim troškovima u formi ponude ili na drugi izričit način, niti se odredbama ugovora, kao ni u osnovnim podacima o kreditu od 24.08.2009. godine precizira koji su to stvarni troškovi.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca. Po stanovištu tog suda nije ništava odredba ugovora o kreditu u delu obaveze tužioca da tuženom na ime naknade troškova obrade kredita isplati iznos od 2% odobrenih kreditnih sredstava zadržavanjem dela odobrenih kreditnih sredstava. Drugostepeni sud smatra da tuženi ima pravo da naplati troškove u iznosu koji je određen ugovorom, imajući u vidu da je prilikom zaključenja ugovora o kreditu banka predala tužiocu, kao korisniku kredita, plan otplate kredita i dokument koji sadrži osnovne podatke o kreditu, u kojim ispravama su iskazani i troškovi obrade kredita koje banka naplaćuje. Prema nalaženju drugostepenog suda tužiocu nije mogla ostati nepoznata visina njegove obaveze po osnovu troškova obrade kredita, s obzirom da je ista uključena u obračun efektivne kamatne stope i iskazana u apsolutnom iznosu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata za pravilnu odluku drugostepenog suda.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ni kod ugovora o kreditu sloboda pregovaranja i ugovaranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, sredstva obezbeđenja i drugo, rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO, isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da prilikom zaključenja ugovor o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Pravo banke da obračunava određene troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br.107/05) koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu, a kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je propisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, broj 57/06), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu. Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa), kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenta banke (tačka 1 stav 1). Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama (tačka 1. stav 2.)

Prema tački 5. stav 1. odredba pod 1), ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje odobrava, treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to: visinu nominalne kamatne stope na depozit, odnosno kredit, iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita, odnosno odobravanja kredita, iznos naknada i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu , odnosno kreditu. Stavom 3. ove tačke propisano je da podaci iz stava 1. ove tačke treba da budu navedeni i iskazani u ponudi iz tog stava, tako da klijenta nijednog trenutka ne dovede u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka.

Prema odredbi tačke 7. stav 2. Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate ovog kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplate rate, dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredbe pod 2) ove Odluke.

Iz navedenog sledi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna.

Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi jednog ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i u planu otplate kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja u tečaj, kao i drugi troškovi banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Proizlazi da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu bankarskih usluga, pa tako odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana, ali samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima puštanja kredita u tečaj, a njihova naplata vršena kroz obračun efektivne kamate stope.

Iz navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Iz navedenog sledi da se svi prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu davaoca kredita dostavio tužiocu, kao korisniku kredita, plan otplate kredita i osnovne podatke o kreditu, u kojima je tuženi iskazao obavezu tužioca po osnovu troškova obrade kredita. Na taj način tužilac je upoznao tuženog sa visinom njegovih obaveza, a što u tom delu pravilno zaključuju i drugostepeni sud. Međutim, iako je sam specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, i da je u obračun efektivne kamatne stope uključena i naknada za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita u visini od 2% od iznosa kredita, odnosno u iznosu od 9.498,05 dinara, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer je suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanog u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima. Odredba člana 1. Ugovora o kreditu br. ... ...-...-... od 24.08.2009. godine u delu koji se odnosi na troškove obrade kredita izložena je posledicama ništavosti, o čemu je prvostepeni sud pravilno zaključio pazeći na ništavost ugovora po službenoj dužnosti, nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 9.498,05 dinara, kao sredstava koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno tome, stekli su se uslovi za preinačenje drugostepene odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku. O troškovima drugostepenog postupka revizijski sud je odlučio po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku, tako što je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova, s obzirom da nije uspeo sa žalbom, shodno odredbama člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Revizijski sud nije cenio navode revizije o pravilnosti pravnosnažnog rešenja prvostepenog suda o odbačaju tužbe, sadržanog u I stavu izreke prvostepene presude, niti predlog da revizijski sud usvoji reviziju i preinači prvostepenu presudu u stavu I izreke, ili istu u tom delu ukine i vrati predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ovo stoga, što je revizija izjavljena protiv presude drugostepenog suda, saglasno članu 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom presudom je odlučeno o žalbi tuženog i o tužbenim zahtevima o kojima je odlučivano u prvostepenoj presudi u II i III stavu izreke, dakle ne i o rešenju o odbacivanju tužbe.

Tužiocu pripada i pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku, pa mu u skladu sa opredeljenim zahtevom po tom osnovu pripadaju troškovi i to na ime sastava revizije iznos od 12.000,00 dinara, prema važećoj advokatskoj tarifi, za taksu na reviziju 7.800,00 dinara i za taksu na odluku po reviziji iznos od 11.700,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama, ukupno 31.500,00 dinara .

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić