Prestudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1828/18 od 20.02.2020. godine, ispravljenom rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1828/18 od 05.08.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca AA i DD kojima su tražili da se obaveže tužena da im isplati troškove prevoza od mesta prebivališta do mesta rada za period od oktobra 2003. godine do novembra 2006. godine i to: tužiocu AA iznos od 321.160,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2007. godine pa do isplate i tužiocu DD iznos od 413.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2007. godine pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, i to stava drugog izreke, tužioci AA i DD su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci AA i DD su zaposleni kod tužene na poslovima policijskih službenika. Tužbenim zahtevom na koji se odnosi revizija potražuju naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada za period od oktobra 2003. godine do novembra 2006. godine. Visina ovih troškova je utvrđena u postupku pred prvostepenim sudom na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke.

Prvostepeni sud je, stavom drugim izreke prvostepene presude, usvojio tužbeni zahtev ovih tužilaca i obavezao tuženu da im naknadi tražene troškove prevoza, nalazeći da im nisu isplaćeni a da im pripadaju na osnovu člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 139. Zakona o policiji, te člana 51. Zakona o radnim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u navedenom delu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca, jer tužioci nisu pružili dokaz da su se pismenim putem obraćali tuženoj zahtevom da im se priznaju troškovi prevoza u spornom periodu niti su dostavili dokaze da su faktički imali izdatke po osnovu prevoza. Naime, po oceni drugostepenog suda, u pravnoj situaciji kada nije odlučeno o pravu zaposlenog u državnom organu, u sporu za novčano potraživanje sud nije ovlašćen da odlučuje o tom pravu kao o predhodnom pitanju, jer o tome primenom odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Zakona o državnim službenicima, odlučuje starešina, odnosno rukovodilac organa. Tek u prisustvu pravnosnažnog rešenja o ostvarivanju takvog prava, zaposleni u državnom organu može u parnici sa uspehom ostvarivati pravo na naknadu štete zbog nezakonitog rada organa povodom isplate novčanog potraživanja primenom odredbe člana 172. u vezi sa odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tužilaca se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalnog pravo.

Tužioci su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova pa se o njihovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad u periodu od oktobra 2003. godine do novembra 2006. godine (na koju se odnosi potraživanje tužilaca za naknadu troškova prevoza), odlučuje primenom Zakona u unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 81/01 i 106/03) i Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 63/09-US, 92/11 i 64/15), a na osnovu njih, supsidijarno, primenom Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05).

Odredbom člana 51. navedenog Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo je propisano da zaposleni u državnim organima imaju pravo na naknadu materijalnih troškova za prevoz na rad i sa rada, s tim da se visina, uslovi i način isplate te naknade utvrđuju aktom vlade.

Iz citirane odredbe zakona proizlazi da tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, pri čemu ostvarivanje ovog njihovog prava u sudskom postupku nije uslovljeno prethodnim obraćenjem poslodavcu. Naime, odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, propisan je način ostvarivanja i zaštita prava zaposlenih i postavljenih lica u državnom organu, ali iz te odredbe ne proizlazi obaveznost postupka interne zaštite u situaciji kada zaposleni zahtevaju novčano potraživanje koje i nije sporno, već se, kao u konkretnom slučaju, navodi da nisu dokazali da su imali tražene troškove i da se prethodno u posebnom postupku nisu obraćali tuženoj da donese akt o priznanju tog prava.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu traženih troškova prevoza, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu u pobijanom delu tako što je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su im dosuđeni u ukupnom iznosu od 117.270,00 dinara i to za: sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 36.144,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 54.126,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće advokatske i taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić