Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepena presuda nije zahvaćena ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se neosnovano ukazuje revizijom tužene.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, vanbračna zajednica parničnih stranaka trajala je od 2008. do 2014. godine. Parnične stranke imaju decu iz ranijih zajednica, tužilac dva maloletna sina, a tužena jednog maloletnog sina. Tužiočevi sinovi žive sa njim u zajednici, dok sin tužene živi sa njenom majkom. Po prestanku vanbračne zajednice sa tužiocem, tužena je sa maloletnim VV najpre živela kao podstanar, a nakon toga se preselila u očevu kuću u ..., u kojoj ne plaća niti zakupninu niti troškove stanovanja. Dete je često ostajalo bez njenog nadzora, usled čega je tuženoj 15.12.2017. godine izrečena privremena mera i dete je privremeno predato ocu na staranje. Centar za socijalni rad dao je svoje stručno mišljenje da tužena ispoljava nestalno i nemarno ponašanje prema detetu, da opstruiše dijagnostički stručni postupak i ispoljava otpor i neprijateljski stav prema stručnim saradnicima nadležnog Centra za socijalni rad. Utvrđeno je da je otac podoban za brigu o detetu jer živi u stabilnim uslovima i uvek je dostupan detetu za sve njegove potrebe. Kod deteta preovladava želja da živi sa ocem i braćom po ocu. Otac je zaposlen u „...“ i ostvaruje mesečnu zaradu u iznosu od 30.000,00 do 40.000,00 dinara i na ime dečjeg dodatka iznos od 7.000,00 dinara mesečno. Tužena nije zaposlena, ali je ... „...“, u kom zarađuje mesečnu zaradu od 30.000,00 do 40.000,00 dinara, a bavi se i sezonskim poslovima kojima ostvaruje neznatan dodatni prihod. Utvrđene su potrebe maloletnog VV. Procenjeno je da je mesečno izdržavanje u iznosu od 7.000,00 dinara adekvatan doprinos majke u zadovoljavanju egzistencijalnih potreba deteta.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da je u najboljem interesu deteta da se ocu poveri samostalno vršenje roditeljskog prava. Način održavanja ličnih odnosa mal. deteta sa majkom uređen je u skladu sa odredbom člana 61. Porodičnog zakona, a visina mesečnog izdržavanja od strane majke odmerena je u skladu sa odredbama člana 154, 160, 161. i 162. Porodičnog zakona.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepene odluke donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Pri donošenju odluke o tome kome će se poveriti vršenje roditeljskog prava sud je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta, u skladu sa odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona. U toku postupka je utvrđeno da otac svojim ponašanjem omogućava dobro vaspitanje deteta i pruža mu stabilne uslove za život, kao i da ume da prepozna potrebe deteta i odgovori na iste. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem intersu deteta da otac samostalno vrši roditeljsko pravo. Istovremeno je utvrđeno da majka, ovde tužena, ispoljava nestalno i na mahove nemarno ponašanje prema detetu, zbog čega je privremenom merom od 15.12.2017. godine dete bilo privremeno predato ocu na staranje. Utvrđeno je da majka nedovoljno sarađuje sa ocem povodom brige o detetu, te da opstruiše stručni postupak Centra za socijalni rad. Navedeno govori u prilog zaključku da je u interesu pravilnog psiho-fizičkog i socijalno-emocionalnog razvoja deteta najcelishodnije da se ocu poveri samostalno vršenje roditeljskog prava. Način održavanja ličnih odnosa tužene sa maloletnim detetom određen je u skladu sa odredbom člana 61. Porodičnog zakona, na način kojim se ne ugrožava ritam života deteta. Nižestepeni sudovi su cenili potrebe maloletnog deteta kao poverioca izdržavanja i mogućnosti tužene kao dužnika izdržavanja i utvrdili da je mesečni iznos od 7.000,00 dinara adekvatan doprinos majke ostvarivanju egzistencijalnih potreba maloletnog deteta.

Revizijom tužene osporava se materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu deteta da se ocu poveri samostalno vršenje roditeljskog prava. Tužena osporava nalaz organa starateljstva, ukazujući da je dat paušalno i bez navođenja argumenata u prilog ocu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti revizijski navodi tužene neosnovani. U toku postupka je na osnovu nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva, koje je sud dužan da pribavi u skladu sa odredbom člana 270. Porodičnog zakona, utvrđeno da otac prepoznaje potrebe maloletnog deteta i da odgovara na iste, kao i da pruža detetu dobar model vaspitanja i stabilne uslove života. S druge strane, utvrđeno je da je tužena u prethodnom periodu ispoljila nestalno ponašanje prema detetu, da nedovoljno sarađuje sa ocem oko brige o detetu i da ispoljava otpor i neprijateljski stav prema stručnim saradnicima nadležnog Centra za socijalni rad. U postupku po reviziji ne može se osporavati ocena izvedenih dokaza pa te revizijske navode Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio.

Na temelju iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić